ATLAS OBLAKA

Principi klasifikacije oblaka

 

OBLAK je hidrometeor sastavljen od skupa sićušnih čestica tečne vode ili leda, ili i jednih i drugih, koje lebde u vazduhu i obično ne dodiruju zemlju. On može da sadrži i krupnije čestice tečne vode ili leda, kao i tečne ili čvrste čestice koje nisu vodenog sastava, kao što su na primer čestice dima, smoga ili prašine. Skup svih vrsta oblaka na jednom mestu naziva se ATLAS OBLAKA.

Oblaci se nalaze u stanju neprekidnog stvaranja i promena. Zbog toga postoji bezbroj njihovih mogućih oblika. Ipak, postoje definicije ograničenog broja, vrlo karakterističnih oblika. U te karakteristične oblike možemo svrstati većinu oblaka koji se pojavljuju u atmosferi planete Zemlje. Na taj način ih klasifikujemo.

Ovi karakteristični oblici ipak ne obuhvataju sve pojave vezane za oblačnost. Pre svega, postoji ogroman broj prelaznih formi, koji ovom klasifikacijom nije obuhvaćen. Te forme nisu od presudne važnosti, jer su vrlo nestabilne i prema tome kratkotrajne. Inače, po svojim najvažnijim osobinama ne odstupaju značajnije od neke od definisanih formi. Druga grupa, neobuhvaćena klasifikacijom su razne vrste specijalnih oblaka.

Klasifikacija oblika klasičnih oblaka je izvršena u osnovi trostepeno. Primarno, oblaci su podeljeni na rodove, zatim sekundarno na vrste, i na kraju tercijalno na podvrste. Rodovi su podeljeni u deset  grupa. Rodovi se međusobno isključuju, odnosno, oblak može pripadati samo jednom rodu. Većina osmotrenih i klasifikovanih u rodove oblaka se nadalje može sekundarno podeliti na vrste. Ova podela na vrste je izvršena na osnovu izgleda oblaka ili prema njihovoj unutrašnjoj strukturi. Oblak jednog roda, može pripadati samo jednoj vrsti. Dakle, jedan isti oblak ne može imati više vrsta, kao što ne može imati ni više rodova. Tercijalno oblaci se mogu podeliti na podvrste. Podvrste su određene na osnovu nekih karakterističnih pojedinosti oblaka, kao što je različit makroskopski raspored elemenata, ili manji ili veći stepen njihove providnosti. Jedan isti oblak može da ima više od jedne podvrste, ali ima samo jedan rod i  jednu vrstu (mada vrsta kao i podvrsta može i da izostane).

Ova trostepena klasifikacija ipak ne zadovoljava u potpunosti praksu. Zbog toga su uvedena dva dodatna parametra za klasifikovanje oblaka. Prvi dodatni parametar (dvostruk doduše) su takozvane dopunske odlike i oblaci pratioci. Kod jednog istog oblaka, mogu se istovremeno osmotriti  jedna ili više dopunskih odlika. Takođe, mogu se istovremeno osmotriti jedan ili više oblaka pratilaca. Oblaci pratioci mogu biti na bilo kom nivou oblaka, ili iznad ili ispod njega. Tako se naša trostepena klasifikacija pretvorila praktično u petostepenu. Drugi dodatni parametar je uvođenje pomoćnog pojma, matičnih oblaka. Klasični oblaci, o kojima smo do sada govorili, formiraju se na vedrom nebu. Jedan veliki oblak može tokom vremena da dobije veliku izraslinu na sebi. Ta izraslina može ostati spojena, ili se čak i prekinuti u odnosu na oblak iz koga je izrasla. Oblak iz koga je izrasla naziva se matični oblak, i onda se u klasifikaciji novonastalog oblaka dodaje oznaka, da je nastao iz matičnog oblaka, kao i rod matičnog oblaka sa prefiksom genitus. Ovo je bio prvi slučaj matičnog oblaka. Drugi slučaj pojave matičnog oblaka je kada ceo jedan klasičan oblak doživi transformaciju u oblak drugog roda. U tom slučaju se novonastali oblak označava svojim rodom, ali i rodom od koga je nastao transformacijom, sa sufiksom mutatus.

Dakle, klasifikacija klasičnih oblaka bi išla približno ovim redom:

1.      Oblaku se određuje ROD. Mora ga imati i može biti samo jedan.

2.      Uvodi se oznaka VRSTE, ako oblak uopšte ima osobine vrste, jer je ne mora imati. Ako je ima, može biti samo jedna vrsta.

3.      Uvodi se oznaka PODVRSTE, jedne ili više, ako ih uopšte ima. Oblak ne mora imati obeležja podvrste, ali ih može imati i više od jedne.

4.      Ustanovljava se da li oblak ima DOPUNSKE ODLIKE i OBLAKE PRATIOCE. Oblak ne mora imati niti jednu od njih, ali može istovremeno imati više dopunskih odlika, kao i više oblaka pratilaca.

5.      Ako je jasno da je u pitanju MATIČNI OBLAK, nastao iz drugog oblaka ili mutacijom jednog roda u drugi,  uvodi se označavanje u GENITUS i MUTATUS formi, umesto onih gore nabrojanih tačaka. Ovde treba posebno obratiti pažnju, jer nije navedeno čak ni u evropskoj literaturi. Neko može da pita „a šta ako neki matični oblak ima mnogo više osobina od roda kojim se opisuje i još i genitus, mutatis odlike?“ Odgovor je da takvih oblika u stvari nema. Genitusne i mutatisne forme su samo one koje su čisto vidljive uz matični oblak i, prema tome, jasno pripadaju njemu. Ukoliko im je forma malo nepravilna, odnosno pripadaju prelaznom obliku, bitno je da ga svrstate u rod koji mu odgovara i da mu date odliku matičnog oblaka. Dakle, u pitanju su male forme u odnosu na matični oblak. Ne mogu to biti velike, razvijene forme, već samo male forme, koje su jasno uz matični oblak u slučaju genitusa. Kod mutatisa su u pitanju, najčešće, odvojeni pojedinačni oblaci ili zone mutacije, i njih treba svrstati samo onda kada je jasna neposredna mutacija sa prelaskom u drugi rod. Ukoliko su oblaci razvijenih formi sa svim mogućim odlikama, nemojte ni tražiti osobine matičnih oblaka, jer oni to sigurno nisu, već imate posla sa klasičnim oblakom, sa svim svojim rodovima, vrstama itd. I mutatis i genitus forme su pomalo ograničene u prostoru, a i u vremenu, i više služe za parcijalne slučajeve nego za osnovne forme koje čine izgled oblaka. One više služe, figurativno rečeno, za opis isturenih delova fasade velikih građevina, to jest oblačnih masiva, ili za eventualne registrovane degeneracije između rodova, odnosno mutacione pojave.

Rodovi

Cirrus (Ci)

Cirrus unccius

 

Razdvojeni oblaci u vidu belih, nežnih pramenova ili belih, većim delom belih banaka ili uskih traka. Imaju vlaknast izgled (nalik na vlasi kose), ili svilast sjaj, ili obe ove karakteristike zajedno. Ime im potiče od starogrčke reči paperjasti.

Cirrus se obično javlja na nadmorskoj visini između 3 i 8 km u polarnim, između 5 i 13 km u umerenim, i između 6 i 18 km u tropskim oblastima.

Cirrocumulus (Cc)

Tanak oblačni pokrivač ili tanak sloj belih, neosenčenih oblaka, sastavljen najčešće od sitnih zrnastih ili talasastih oblačnih elemenata, međusobno stopljenih ili razdvojenih i manje ili više pravilno raspoređenih. Većina ovih elemenata ima prividnu širinu manju od jednog stepena.

Cirrocumulus se najčešće javlja na visinama iznad 3 km u polarnim, iznad 5 km u umerenim, i iznad 6 km u tropskim oblastima.

Cirrostratus (Cs)

Providan, beličast oblačni veo vlaknastog izgleda (nalik na vlasi kose) ili gladak, koji potpuno ili delimično pokriva nebo. Na ovim oblacima se obično stvara halo.

Cirrostratus se najčešće javlja na visinama iznad 3 km u polarnim, iznad 5 km u umerenim, i iznad 6 km u tropskim oblastima.

Altocumulus (Ac)

Altocumulus flocus

Beo ili siv, ili i beo i siv tanak oblačni pokrivač ili sloj, uglavnom osenčen, sastavljen od elemenata u vidu ljuspica, oblutaka, valjaka itd. Katkad, delimično vlaknastog ili rasplinutog (difuznog) izgleda, kojii mogu a ne moraju biti stopljeni. Većina pravilno raspoređenih malih oblačnih elemenata, obično ima prividnu širinu između jednog i pet stepeni.

Altocumulus se najčešće javlja na visinama između 2 i 4 km u polarnim, između 2 i 7 km u umerenim, i između 2 i 8 km u tropskim oblastima.

Altostratus (As)

Altostratus

Sivkast ili plavičast oblačni pokrivač ili sloj, izbrazdanog, vlaknastog ili ujednačenog izgleda, koji potpuno ili delimično pokriva nebo i ima delova koji su dovoljno tanki da se kroz njih Sunce nazire kao kroz matirano staklo. Na Altostratusu se ne stvara halo. Pojmove kao halo pogledati u dodatku.

Altostratus se najčešće javlja na visinama između 2 i 4 km u polarnim, između 2 i 7 km u umerenim, i između 2 i 8 km u tropskim oblastima. Često se, međutim, gornji delovi Altostratus-a protežu iznad navedenih gornjih granica od 4,7 i 8 km. Debljina Altostratusa-a može da bude od 1000 do preko 5000 m.

 

Nimbostratus (Ns)

Siv oblačni sloj, često taman, koji ima rasplinut izgled zbog manje ili više neprekidnih padavina (kiše ili snega), koje u većini slučajeva stižu do tla. Debljina ovog oblačnog sloja je svuda toliko velika, da se kroz njega ne može videti Sunce. Ispod sloja ovog oblaka često se nalaze niski, isprekidani oblaci, koji se ponekad mogu i stapati sa njim.

Glavna masa Nimbostratus-a se skoro uvek nalazi na nadmorskim visinama između 2 i 4 km u polarnim, između 2 i 7 km u umerenim, i između 2 i 8 km u tropskim oblastima. Veoma često, baza ovog oblaka je niža od 2 km; neretko njegova gornja površina je iznad navedenih gornjih granica od 4,7 i 8 km. Nimbostratus je obično deblji od Altostratus-a; njegova debljina se kreće od 2 do 8 km.

Stratocumulus (Sc)

Siv ili beličast, ili i siv i beličast tanak, oblačni pokrivač ili sloj, koji skoro uvek sadrži tamne delove. Sastavljen od međusobno stopljenih ili razdvojenih elemenata u vidu pločica, oblutaka, valjaka itd. koji nisu vlaknasti (izuzimajući virge-vidi kasnije). Većina ovih malih, ravnomerno raspoređenih oblačnih elemenata, ima prividnu širinu od pet stepeni.

Stratocumulus se obično javlja na nadmorskoj visini manjoj od 2 km; njegova debljina se kreće od 500 do 1000 m. Zbog veće vertikalne razvijenosti, a naročito zbog većeg sadržaja vode, Stratocumulus je tamniji od Altocumulus-a.

Stratus (St)

Stratus

Stratus

Oblačni sloj, obično sive boje, prilično ujednačene baze, iz koga može da pada rosulja-sipeća kiša, ledene iglice ili sneg. Kada kroz ovaj oblačni sloj proviri Sunce, njegove se konture jasno ocrtavaju. Na Stratusu se ne stvara halo, izuzev eventualno, pri veoma niskim temperaturama. Stratus se ponekad javlja u vidu iskidanih banaka. Ime potiče od grčke reči izduženi.

Stratus se obično javlja na nadmorskoj visini manjoj od 2 km. Debljina Stratus-a se kreće između 10 i nekoliko stotina metara.

 

Cumulus (Cu)

Razdvojeni, uglavnom gusti oblaci, jasno ocrtanih kontura, koji se vertikalno razvijaju u oblike narastajućih gomila, kupola ili tornjeva, čiji pupeći gornji delovi obično podsećaju na karfiol. Delovi ovih oblaka obasjani Suncem najčešće su blistavo beli, a baza im je relativno tamna i približno horizontalna. Cumulusi ponekad mogu biti iskidani. Samo značenje cumulus, od starogrčke reči – gomilasti ih lepo opisuje.

Cumulusi se javljaju u vrlo različitim stepenima vertikalne razvijenosti. Od Cumulus-a humilis-a, sa vertikalnom razvijenošću od nekoliko desetina do nekoliko stotina metara, preko Cumulus mediocris-a, vertikalne razvijenosti nekoliko stotina metara do oko dva kilometra, do Cumulus congestus-a čija vertikalna razvijenost ponekad prelazi i 5 km.

Cumulonimbus (Cb)

Cumulonimbus capilatus opa

Moćan i gust oblak velike vertikalne razvijenosti, u obliku planine ili ogromnih tornjeva. Bar jedan deo njegove gornje površine je obično gladak ili vlaknast, ili izbrazdan i skoro uvek zaravnjen. Ovaj deo se često razvlači u oblik nakovnja ili ogromne perjanice. Ispod baze ovog oblaka, koja je obično veoma tamna, često se nalaze niski iskidani oblaci, stopljeni sa njim ili ne, i padavine, ponekad u obliku virge. Najmoćniji i najopasniji oblak po padavinama (uključujuči i zone leda). Po tome mu, samo delimično, konkurišu Cumulusi vrlo visokog razvoja, koji se mogu sresti samo u tropima.

Baza Cumulonimbus-a se obično nalazi na nadmorskoj visini manjoj od 2 km; njegov vrh često dostiže visine veće od 10 km. Vertikalne razmere Cumulonimbus-a kreću se od 3 do 15 km.

Ovako navedeni rodovi su poređani, koliko je to moguće po visini. Osnovica klasifikacije oblaka je u tome da se prepozna njihov rod. Nabrojani rodovi su istovremeno i prvih deset realnih slučajeva oblaka, jer postoje i takvi, nazovimo ih čisti oblici oblaka, koji imaju samo rod bez vrste i podvrsta i drugih osobina. To bi bili etalonski tipovi. Relativno retko se susreću. Ipak, prva i najznačajnija činjenica je prepoznati rod.

Kada su rodovi u pitanju, ima nekoliko pomoćnih informacija koje su vezane za njih, kao najvažniju odliku oblaka. Oblaci se uglavnom nalaze (osnovni tipovi) na visinama između srednjeg nivoa mora i nivoa tropopauze, tj. do 18 km u tropskim, 13 km u umerenim, i 8 km u polarnim oblastima. Prema konvenciji, deo atmosfere u kome se oblaci javljaju podeljen je po vertikali na tri sloja ili etaža: gornji, srednji i donji. Slojevi se međusobno preklapaju, i njihove granice menjaju se sa geografskom širinom. Približne visine granica slojeva date su u sledećoj tablici:

Tablica 1. Visine granica slojeva

Sloj
Polarne širine
Umerene širine
Tropske širine
Gornji
3-8 km
5-13 km
6-18 km
Srednji
2-4 km
2-7 km
2-8 km
Donji
Od zemljine površine
do visine od 2 km
Od zemljine površine
do visine od 2 km
Od zemljine površine
do visine od 2 km

U odnosu na slojeve možemo da primetimo sledeće zakonitosti, koje su od koristi prilikom prepoznavanja rodova oblaka:

1.      Gornji sloj – Cirrus, Cirrocumulus i Cirrostratus (visoki oblaci).

2.      Srednji sloj – Altocumulus (srednji oblaci).

3.      Donji sloj – Stratocumulus i Stratus (niski oblaci).

4.      Altostratus se obično nalazi u srednjem sloju, ali često prodire u gornji.

5.      Nimbostratus se gotovo stalno javlja u srednjem sloju, ali obično prelazi u druge slojeve.

6.      Cumulus i Cumulonimbus obično imaju baze u donjem sloju, ali je njihova vertikalna razvijenost često tolika da im vrhovi dosežu do srednjeg i gornjeg sloja.

Vrste

Specifične karakteristike u oblicima oblaka i razlike u njihovoj unutrašnjoj strukturi dovele su do dalje podele rodova oblaka na vrste. Oblak koji pripada jednom rodu može nositi i naziv samo jedne vrste; to znači da se vrste međusobno isključuju. Doduše, jedna ista vrsta se može pripisati oblacima raznih rodova. Mada tu postoji mali, ali ograničen broj najčešćih slučaja. Zapravo, mnoge vrste se javljaju samo kod jednog roda a neke i kod više rodova, najviše 4. Ukoliko oblaku ne može da se odredi vrsta, onda se njemu vrsta i ne pripisuje. Postoje sledeće vrste oblaka:

Fibratus

Long Cirrus fibratus

Razdvojeni oblaci ili tanak oblačni veo, sastavljen od gotovo pravolinijskih, manje ili više nepravilno izvijenih niti, ali koje se ne završavaju kukicama ili čupercima.

Ova karakteristika se najćešće javlja kod Cirrus-a i Cirrostratus-a.

Uncinus

Osobina Cirrus-a, često u obliku zareza (interpunkcijskog) koji se na vrhu završava kukicom ili čuperkom. Ali taj čuperak nema oblik zaobljene protuberance.

Spissatus

Cirrus spissatus

Osobina Cirrus-a čija je optička debljina dovoljno velika je da izgledaju sivkasti, kada se posmatraju prema Suncu.

Castellanus

Altocumulus castellanus

Oblaci koji bar u jednom delu, na svojoj gornjoj strani, imaju kumulusne (gomilaste) protuberance u obliku malih kula, što im najčešće daje zupčast izgled. Ove male oblačne kule, od kojih neke imaju veću visinu od širine, međusobno su povezane zajedničkom bazom, tako da izgledaju da su svrstane u nizove. Castellanus-ni karakter je naročito uočljiv kada se oblaci posmatraju sa strane, tj. iz profila.

Ova karakteristika se javlja kod Cirrus-a, Cirrocumulus-a, Altocumulus-a i Stratocumulus-a.

Floccus

Cirrocumulus floccus

Svaki element oblaka ove vrste ima izgled malog čuperka kumulusnog oblika, čiji je donji deo manje ili više iskidan i često praćen virgom (videti deo o dopunskim osobinama).

Ova karakteristika se javlja kod Cirrus-a, Cirrocumulus-a i Altocumulus-a.

Stratiformis

Cirrocumulus stratiformis

Altocumulus stratiformis

Stratocumulus stratiformis

Oblaci razvučeni u prostrani, horizontalni pokrivač ili sloj.

Ova karakteristika se javlja kod Altocumulus-a, Stratocumulus-a, i ređe kod Cirrocumulus-a.

Nebulosus

Cirostratus nebulosus

Oblak u vidu magličastog vela ili sloja, koji ne pokazuje nikakve posebne detalje.

Ova karakteristika se najčešće javlja kod Cirrostratus-a i Stratus-a.

Lenticularis

Altocumulus Lenticular

Oblaci u vidu sočiva ili badema, često veoma izduženi i obično sa jasno ocrtanim konturama; na njima se katkada javlja irizacija (vidi dodatak). Ovakvi oblaci se najčešće pojavljuju u oblačnim formacijama orografskog porekla (vidi dodatak), ali takođe mogu da se pojave i iznad predela bez izrazitog reljefa.

Ova karakteristika se najčešće javlja kod Cirrocumulus-a, Altocumulus-a i Stratocumulus-a.

Fractus

Oblaci u obliku nepravilnih krpa, iskidanog izgleda.

Ova karakteristika se javlja samo kod Stratus-a i Cumulus-a.

Cumulus fractus

Humilis

Cumulus humilis

Osobina samo Cumulus-a; mala vertikalna razvijenost, koja uglavnom dovodi do toga da izgledaju spljošteni.

Mediocris

Cumulus mediocris i humilis

Cumulus mediocris

Osobina samo Cumulus-a; kada su oblaci umerene vertikalne razvijenosti a gornji delovi pokazuju slabo razvijene protuberance.

Congestus

Cumulus congestus

Cumulus congestus

Osobina samo Cumulus-a; kada oblaci primetno narastaju i često se odlikuju velikom vertikalnom razvijenošću; njihov gornji, pupeći deo, najčešće podseća na karfiol.

Calvus

Osobina samo Cumulonimbusa, kod koga bar neke protuberance na gornjem delu počinju da gube kumulusni izgled, ali u kojima se još ne zapažaju delovi cirusnog (vlaknastog) karaktera. Protuberance i pupljenja, počinju da se pretvaraju u beličastu oblačnu masu, sa manje ili više vertikalnim brazdama.

Capillatus

Cumulonimbus capilatus

Takođe Cumulonimbus, koji uglavnom u svom gornjem delu ima jasno izražene cirusne delove, izrazito vlaknaste i izbrazdane strukture, često u obliku nakovnja, perjanice ili razbarušene kose. Cumulonimbus capillatus je obično praćen pljuskovima ili grmljavinom, često sa udarima vetra i ponekad gradom.U njemu se često javlja vrlo jasna virga.

U sledećoj tablici je pregled vrsta oblaka i odgovarajućih rodova, u kojima se po pravilu javljaju. Ukupno u tablici ima 26 različitih oblaka sa pripadajućim rodom i vrstom. Kada na taj broj dodamo 10 čistih oblika rodova (etalon oblici) sa sistemom rodova i vrsta oblaka –  imamo ukupno 36 karakterističnih oblačnih tipova. Dakle, uvođenjem rodovske podele i uvođenjem pojma vrste i karakterističnim vezivanjem vrsta za pojedine rodove,  do sada smo dobili 36 tipova oblaka. Posle tablice će se nastaviti tipologija uvođenjem podvrsta. Kao što vidite, sistem klasifikacije oblaka je prilično složen i brzo se grana. Konkretno raspoznavanje samo ovih 36 tipova do sada, zahteva godine teorijskog i terenskog rada. Postoje posebne procedure za tipologisanje oblaka pri radu na zemlji, a posebne pri radu iz vazduha, odnosno iz letelice. Složenost problema se očituje time što smo već u uvodnom delu morali da posegnemo za pojmovima koji dolaze kasnije, kao što su dopunske odlike (virga). Osim toga, oblaci spadaju u takozvane hidrometeore, a već smo posegli za pojmovima iz oblasti fotometeora, kao što je halo i irizacija, a kojih ima još. Fotometeori i još neki drugi pojmovi će biti objašnjeni u dodatku na kraju teksta.

Tabela 2. Pregled vrsta oblaka i odgovarajućih rodova u kojima se one najčešće javljaju

RODOVI
Ci
Cc
Cs
Ac
As
Ns
Sc
St
Cu
Cb
VRSTE
fibratus (fb)
+
+
uncinus (unc)
+
spissatus (spi)
+
castellanus (cas)
+
+
+
+
floccus (flo)
+
+
+
stratiformis (str)
+
+
+
nebulosus (ne)
+
+
lenticularis (len)
+
+
+
fractus (fra)
+
+
humilis (hu)
+
mediocris (med)
+
congestus (con)
+
calvus (cal)
+
capillatus (cap)
+

Podvrste

Raznovrstan raspored makroskopskih oblačnih elemenata i veći ili manji stepen providnosti, dovode do uvođenja pojma podvrste. Dati oblak može da nosi naziv različitih podvrsta, što znači da podvrste nisu međusobno isključive, osim u slučaju translucidus i opacus podvrsta, koje jedna drugu isključuju. Sa druge strane, određene podvrste mogu se pripisati oblacima nekoliko različitih rodova. Činjenica da je ustanovljeno više podvrsta, ne znači da osmotreni oblak mora obavezno da dobije naziv jedne ili više od tih podvrsta. Dakle, važe slična pravila kao za vrste, samo sa tom razlikom što se podvrste mogu pojavljivati istovremeno, odnosno ne isključuju jedna drugu (osim dve gore pomenute).

Podvrste su, dakle, nastale na osnovu dva različita pojma, pa tako imamo podvrste intortus, vertebratus, undulatus, radiatus, lacunosus i duplicatus, koje su ustanovljene prema rasporedu makroskopskih oblačnih elemenata, kao i podvrste translucidus, perlucidus i opacus, koje su nastale prema stepenu providnosti.

Intortus

Cirrus-i u vidu veoma nepravilno izvijenih vlakana, koja su često prividno isprepletana na haotičan način.

 

Vertebratus

Oblaci sa rasporedom elemenata koji podseća na kičmu, rebra ili kostur ribe. Ova karakteristika se vezuje uglavnom za Cirrus-e.

Undulatus

Altostratus undulatus

Altostratus Undulatus

Stratocumulus undulatus

Oblaci u vidu banaka, pokrivača ili slojeva u kojima postoji talasanje. Talasanje se može zapaziti unutar dosta ujednačenog oblačnog sloja, ili u oblacima sastavljenim od razdvojenih ili međusobno stopljenih elemenata. Ponekad se može osmotriti dvostruki sistem talasanja.

Ova talasasta karakteristika se javlja uglavnom kod Cirrocumulus-a, Cirrostratus-a, Altostratus-a, Altocumulus-a, Stratocumulus-a i Stratus-a.

Radiatus

Oblaci u vidu širokih, paralelnih traka ili raspoređeni u paralelne trake, koje zbog perspektive izgledaju kao da konvergiraju ka jednoj tački na horizontu. Ili u obliku, kao da oblačne trake prelaze preko celog neba, ka dvema suprotnim tačkama na horizontu nazvanim tačka(e) radijacije.

Ova karakteristika se javlja uglavnom kod Cirrus-a, Altocumulus-a, Altostratus-a, Stratocumulus-a i Cumulus-a.

Lacunosus

Oblaci u vidu banaka, pokrivača ili slojeva, obično dosta tankih, koji se odlikuju prisustvom manje ili više pravilno raspoređenih vedrih otvora kružnog oblika, od kojih mnogi imaju iskrzane ivice. Oblačni elementi i vedri međuprostori, često su raspoređeni tako da podsećaju na mrežu ili pčelinje saće.

Ova karakteristika se javlja uglavnom kod Cirrocumulus-a i Altocumulus-a; ona  može, mada vrlo retko, biti vezana i za Stratocumulus-e.

Duplicatus

Oblaci u vidu banaka, pokrivača ili slojeva, koji su raspoređeni jedni iznad drugih, na neznatno različitim visinama i koji su ponekad delimično spojeni.

Ova karakteristika se javlja uglavnom kod Cirrus-a, Cirrostratus-a, Altocumulus-a, Altostratus-a i Stratocumulus-a.

Translucidus

Oblaci u vidu prostranog banka, pokrivača ili sloja, čiji je veći deo toliko prozračan, da se  kroz njega može odrediti položaj Sunca ili Meseca. Podvrste translucidus i opacus se međusobno isključuju.

Ova karakteristika se javlja kod Altocumulus-a, Altostratus-a, Stratocumulus-a i Stratus-a.

Perlucidus

Altocumulus opacus

Altocumulus perlucidus

Prostrani oblačni banak, pokrivač ili sloj, koji sadrži jasno ocrtane i ponekad veoma uske vedre međuprostore-pukotine, između svojih sastavnih oblačnih elemenata. Ovi međuprostori omogućavaju da se vide Sunce, Mesec, plavetnilo neba ili oblaci koji se nalaze na višim nivoima. Ova podvrsta se može javiti zajedno sa podvrstama translucidus i opacus (sa po jednom od njih).

Ova karakteristika se javlja kod Altocumulus-a, Stratocumulus-a.

Opacus

Stratocumulus opacus

Oblaci u vidu prostranog banka, pokrivača ili sloja, čiji je veći deo toliko neproziran, da potpuno zaklanja Sunce ili Mesec. Još jednom, podvrste opacus i translucidus se međusobno isključuju, što je presedan među podvrstama, ali fizički očigledan.

Ova karakteristika se javlja kod Altocumulus-a, Altostratus-a, Stratocumulus-a i Stratus-a.

U sledećoj tablici prikazane su podvrste u odnosu na rodove u kojima se one najčešće pojavljuju. Posle uvođenja podvrsta, već je teško govoriti o konačnom broju oblačnih tipova. Doduše, mogli bismo da ga izračunamo i da navedemo čak sve te moguće oblike. To bi uradili tako što bi onih 36 tipova oblaka, koje smo dobili uvođenjem rodova i vrsta, sad podvrgli još i tretiranju podvrsta. Dosta je složenije, jer se podvrste javljaju u konačnom broju ali moguće istovremeno (osim već pomenutog isključivanja dve) pojavljivanje. Time bismo morali da primenimo kombinacije podvrsta na onih 36 osnovnih oblika.

Tabela 3. Pregled podvrsta oblaka i rodova u kojima se one najčešće javljaju

RODOVI
Ci
Cc
Cs
Ac
As
Ns
Sc
St
Cu
Cb
PODVRSTE
intortus (in)
+
vertebratus (ve)
+
undulatus (un)
+
+
+
+
+
+
radiatus (ra)
+
+
+
+
+
lacunosus (la)
+
+
+
duplicatuss (du)
+
+
+
+
+
translucidus (tr)
+
+
+
+
perlucidus (pe)
+
+
opacus (op)
+
+
+
+

Dopunske odlike i oblaci pratioci

Oblaci ponekad mogu da imaju dopunske odlike, ili mogu biti praćeni drugim, obično manjim oblacima, poznatim pod nazivom oblaci pratioci, koji su odvojeni od mase glavnog oblaka, ili su delimično stopljeni sa njim. Posmatrani oblak može da ima povremeno jednu ili više dopunskih odlika ili oblaka pratilaca, što znači da se dopunske odlike i  oblaci pratioci međusobno ne isključuju.

4. 1.  D o p u n s k e   o d l i k e

Incus

Gornji deo Cumulonimbus-a razvučen u oblik nakovnja, glatke vlaknaste ili izbrazdane strukture.

Mamma

Viseće protuberance na donjoj površini oblaka, koje podsećaju na sise ili džepove.

Ova dopunska odlika pojavljuje se većinom na Cirrus-ima, Cirrocumulus-ima, Altocumulus-ima, Stratocumulus-ima i Cumulonimbus-ima.

Virga

Nimbostratus virga

Vertikalni ili kosi tragovi padavina (padavinske pruge) koji izlaze iz donje površine oblaka, ali ne dopiru do zemljine površine.

Ova dopunska odlika može se osmotriti većinom kod Cirrocumulus-a, Altocumulus-a, Altostratus-a, Nimbostratus-a, Stratocumulus-a, Cumulus-a i Cumulonimbus-a.

Praecipitatio

Nimbostratus praecipitatio

Pojava padavine (kiše, rosulje, snega, krupe, ledenih zrnaca, grada i sl.) iz oblaka, koje stižu do zemljine površine.

Ova dopunska odlika se najčešće može osmotriti kod Altostratus-a, Nimbostratus-a, Stratocumulus-a, Stratus-a, Cumulus-a i Cumulonimbus-a.

Arcus

Gust oblačni valjak u horizontalnoj ravni, manje ili više iskrzanih ivica, smešten na donjem, prednjem delu nekih oblaka; kada je većih razmera ima izgled tamnog pratećeg luka.

Ova dopunska odlika vezana je za Cumulonimbus-e, ređe za Cumulus-e.

Tuba

Oblačni stub ili oblačna surla (levkasti oblak) koja izlazi iz baze oblaka; to je oblačna manifestacija snažnog vihora (tromba ili pijavica).

Ova dopunska odlika može se osmotriti kod Cumulonimbus-a, a ređe kod Cumulus-a.

4. 2. O b l a c i   p r a t i o c i

 

Pileus

Oblak pratilac malih horizontalnih razmera, u obliku kape ili kapuljače; ovaj oblak se pojavljuje iznad ili se stapa sa gornjom površinom kumulusnog oblaka; koji često uranja u njega. Dosta često se može osmotriti nekoliko pileus-a jedan iznad drugog.

Pileus se pojavljuje uglavnom uz Cumulus-e i Cumulonimbus-e.

 

Velum

Oblak pratilac u vidu vela, velikih horizontalnih razmera, samo malo iznad ili stopljen sa vrhovima jednog ili nekoliko kumulusnih oblaka, koji ga često probijaju.

Velum prati uglavnom Cumulus-e i Cumulonimbus-e.

Pannus


Iskidane oblačne krpe koje se pojavljuju ispod nekog drugog oblaka, ponekad sačinjavajući neprekidan sloj, a ponekad se stapajući sa njim.

Ovaj oblak pratilac pojavljuje se, u većini slučajeva, sa Altostratus-ima, Nimbostratus-ima, Cumulus-ima i Cumulonimbus-ima.

Tabela 4. Pregled dopunskih odlika i oblaka pratilaca i odgovarajućih rodova oblaka sa kojima se oni najčešće javljaju

RODOVI
Ci
Cc
Cs
Ac
As
Ns
Sc
St
Cu
Cb
DOPUNSKE ODLIKE I OBLACI PRATIOCI
incus (inc)
+
mamma (mam)
+
+
+
+
+
+
virga (vir)
+
+
+
+
+
+
+
praecipitatio (pra)
+
+
+
+
+
arcus (arc)
+
+
tuba (tub)
+
+
pileus (pil)
+
+
velum (vel)
+
+
pannus (pan)
+
+
+
+

 

Matični oblaci

Oblaci se formiraju na vedrom nebu. Oni takođe mogu da se formiraju ili da izrastaju iz drugih oblaka, koji se nazivaju matičnim oblacima; tu postoje dve mogućnosti.

1. Jedan deo oblaka može da razvije i formira manje ili više izražena ispupčenja. Bez obzira da li su spojena sa matičnim oblakom ili ne, ovakva ispupčenja mogu prerasti u oblake roda različitog od roda matičnog oblaka. Ovi oblaci onda dobijaju naziv odgovarajućeg roda, iza koga sledi naziv roda matičnog oblaka kome je pridodat sufiks genitus.

Na primer: Cirrus altocumulogenitus, Stratocumulus cumulogenitus.

2. Ceo oblak ili njegov veći deo može da pretrpi potpunu unutrašnju transformaciju, prelazeći iz jednog u drugi rod. Novonastali oblak tada dobija naziv odgovarajućeg roda, iza koga sledi naziv matičnog oblaka kome je pridodat naziv mutatus.

Na primer: Cirrus cirrostratomutatus, Stratus stratocumulomutatus. Unutrašnje promene oblaka treba razlikovati od promena u izgledu neba, koje su posledica relativnog kretanja oblaka i posmatrača.

Na kraju treba reći da postoje posebna pravila za određivanje tipova oblaka i njihovo šifrovanje oblaka po ključevima. Za to postoje i posebni ilustrovani vodiči. Većina uobičajenih formi ima i svoja opširnija pojašnjenja i po opisu, i po mestu, i po sastavu. Ali to je obima nekoliko desetina strana minimalno. Svrha ovog malog vodiča je samo da pruži uvid u složenost klasifikacije oblaka i da u slučajevima, kada se srećete sa meteorološkim oznakama i opisima možete da klasifikujete oblak.

Na svetu jako mnogo ljudi, i profesionalno i na svaki drugi način, zavisi od trenutnog klimatskog stanja. Najvažniji oblik ispoljavanja klime u smislu raznih vrsta nepogoda ili korisnih padavina, dolazi sa takozvanim meteorološkim frontovima. U biti postoji 5 slučajeva frontova: topli, hladni I vrste, hladni II vrste, topli front okluzije i hladni front okluzije. Sve vrste padavina potiču od njih. Svi oni su gigantske strukture izgrađene upravo od oblaka, na razne načine. Ali, to je već druga priča.

Na kraju će biti data tablica, koja ukupno predstavlja sve ono o čemu ste do sada čitali. Rodovi oblaka su postavljeni po visini, koliko je to moguće. Mutusne i genitusne forme takođe. Međutim, sve ostale forme su date po verovatnoći njihovog pojavljivanja, od većih ka manjim naravno. Na kraju, u dodatku će biti dati, sa nešto objašnjenja, oni pojmovi koji su se koristili tokom rada, a koji ne spadaju u osnovnu temu, već se pojavljuju posebno, kao što su recimo fotometeori itd.

Tabela 5. Klasifikacija oblaka

RODOVI
VRSTE
PODVRSTE
DOPUNSKE
ODLIKE I
OBLACI
PRATIOCI
MATIČNI OBLACI
GENITUS
MUTATUS
Cirrus
fibratus
uncinus
spissatus
castellanus
floccus
intortus
radiatus
vertebratus
duplicatus
mamma
Cirrocumulus
Altocumulus
Cumulonimbus
Cirrostratus
Cirrocumulus
stratiformis
lenticularis
castellanus
floccus
undulatus
lacunosus
virga
mamma
Cirrus
Cirrostratus
Altocumulus
Cirrostratus
fibratus
nebulosus
duplicatus
undulatus
Cirrocumulus
Cumulonimbus
Cirrus
Cirrocumulus
Altostratus
Altocumulus
stratiformis
lenticularis
castellanus
floccus
translucidus
perlucidus
opacus
duplicatus
undulatus
radiatus
lacunosus
virga
mamma
Cumulus
Cumulonimbus
Cirrocumulus
Altostratus
Nimbostratus
Stratocumulus
Altostratus
translucidus
opacus
duplicatus
undulatus
radiatus
virga
praecipitatio
pannus
mamma
Altocumulus
Cumulonimbus
Cirrostratus
Nimbostratus
Nimbostratus
praecipitatio
virga
pannus
Cumulus
Cumulonimbus
Altocumulus
Altostratus
Sratocumulus
Stratocumulus
stratiformis
lenticularis
castellanus
translucidus
perlucidus
opacus
duplicatus
undulatus
radiatus
lacunosus
mamma
virga
praecipitatio
Altostratus
Nimbostratus
Cumulus
Cumulonimbus
Altocumulus
Nimbostratus
Stratus
Stratus
nebulosus
fractus
opacus
translucidus
undulatus
praecipitatio
Nimbostratus
Cumulus
Cumulonimbus
Stratocumulus
Cumulus
humilis
mediocris
congestus
fractus
radiatus
pileus
velum
virga
praecipitatio
arcus
pannus
tuba
Altocumulus
Stratocumulus
Stratocumulus
Stratus
Cumulonimbus
calvus
capillatus
praecipitatio
virga
pannus
incus
mamma
pileus
velum
arcus
tuba
Altocumulus
Altostratus
Nimbostratus
Stratocumulus
Cumulus
Cumulus

Dodatak

 

Tromba (Vodena pijavica, Pijavica)

Pojave izazvane vrtložnim vetrom, često izuzetno snažnim, koje se ispoljavaju u vidu oblačnog stuba ili surlastog (levkastog) oblaka koji izlazi iz baze Cumulonimbus-a i žbuna sastavljenog od vodenih kapljica, podignutih sa površine mora (vodena pijavica) ili u vidu stuba prašine, peska ili raznovrsnih otpadaka podignutih vetrom sa tla (pijavica). Slabe trombe se ponekad mogu osmotriti i ispod Cumulus-a.

Fotometeori

Halo pojave

Grupa optičkih pojava koje se manifestuju u vidu svetlećih prstenova, lukova, stubova ili žarišta i nastaju refrakcijom ili refleksijom svetlosti na ledenim kristalima koji lebde u atmosferi (cirusni oblaci, ledene iglice, itd.)

Mali halo – ovo je najčešći halo, svetleći prsten bele ili većim delom bele boje, poluprečnika 22° (lučna stepena) u čijem centru se nalazi svetleće nebesko telo.

Veliki halo – ovaj halo se mnogo ređe javlja, kružnog je oblika sa 46° poluprečnika; uvek je manje jasan od malog haloa.

Irizacija

Boje koje se javljaju na oblacima, ponekad pomešane, ponekad u obliku pruga, skoro paralelnih sa ivicom oblaka. Preovlađuje zelena i ružičasta boja, često pastelnih nijansi. Unutar rastojanja je od 10° od Sunca, uzrok joj je difrakcija a preko 10° interferencija je obično dominantan faktor. Može se javiti i na više od 40° od Sunca.

 

Orografski oblaci

Orografski oblaci mogu da se formiraju u vazdušnoj struji koja prelazi preko brda, izolovane planine ili planinskog lanca, ispod, na, ili iznad vrha planinske prepreke. Izgled ovih orografskih oblaka može znatno da se razlikuje od uobičajenog izgleda ma kojeg od deset rodova oblaka. Pa ipak, orografski oblaci se uvek svrstavaju u neki od ovih rodova. Orografski oblaci koji se najčešće javljaju pripadaju rodovima Altocumulus-a, Stratocumulus-a i Cumulus-a.

ALTOKUMULUS-Ac

ALTOSTRATUS-As

CIROKUMULUS-Cc

CIROSTRATUS-Cs

CIRUS-Ci

FRAKTUS

KUMULONIMBUS-Cb

KUMULUS KONGESTUS-Cc

KUMULUS-Cu

NIMBOSTRATUS-Ns

STRATOKUMULUS-Sc

STRATUS-St

Copyright © 2011. MeteoLogos – svet meteorologije (Sva prava zadržana)