Klimatski alarmisti o Beogradskoj školi meteorologije (2)

Klimatsko-ekološki fundamentalisti su se u poslednje vreme, mora se priznati, ozbiljno „pozabavili“ Beogradskom školom meteorologije (BŠM), nazvavši je – školom skepticizma.

Naime, klimatsko-ekološki paničari su u poslednja 2-3 meseca objavili više članaka pod zajedničkim nazivom TAJNE LOKALNOG SKEPTICIZMA, pokušavajući valjda široj javnosti da prikažu kako je skepticizam ili sumnja nešto loše i štetno za nauku i za život uopšte (!?). Očigledno je da ni slutili nisu da će takva njihova nebulozna pisanija imati, u stvari, sasvim suprotan efekat od onoga čemu su se oni naivno nadali. Ukratko, istinskim istraživačima su sumnja ili skepsa okidači za dalja naučna istraživanja, ali tzv. naučni novinari očigledno ne razumeju šta je NAUKA. Jednostavno rečeno, ne znaju šta je NAUKA, jer se ne bave naučnim istraživanjima.

Naravno, klimatsko-ekološki fundamentalisti su očekivali da i svi ostali, poput njih samih, imaju ograničen i nerazuman pristup u tumačenju ključnih elemenata koji određuju dalji napredak nauke, a to su skepsa ili sumnja kao najvažniji pokretači naučnih istraživanja, koja neosporno dovode do novih saznanja, pre ili kasnije… Eko-klimatski plaćenici očigledno nisu očekivali zdravorazumni i logičan pristup tematici i problematici istraživanja, kao što takav pristup nisu očekivali ni njihovi spoljni mentori koji ih finansiraju i koji im daju šablonske okvire za njihova pisanija, koja predstavljaju samo uvredu za intelekt prosečnog čitaoca/gledaoca/slušaoca… Šta tek reći o apsolutnom neznanju i suštinskom nerazumevanju meteoroloških pojava i klimatskih procesa, kao i svih ostalih prirodnih pojava i procesa, koje je prisutno kod klimatsko-ekoloških fundamentalista (?). To je tek priča za sebe, kojom se oni očigledno ponose, a trebalo bi da ih bude stid i sramota, ako ništa drugo… Ali, nažalost, stid i sramota su misaone imenice za one sa debelim obrazom, za one koji nisu u stanju da izgrade sopstveni stav i pogled na život i svet oko sebe, za one koji parazitiraju u tuđe ime i za tuđi račun (slika ispod)…

Dakle, klimatsko-ekološki fundamentalisti su pošli od sebe samih, odnosno od sopstvenog negativnog i nerazumnog odnosa prema nauci i naučnim istraživanjima, očigledno smatrajući da su skepticizam i sumnja negativne pojave koje ne dovode do pozitivnih promena u nauci i široj društvenoj zajednici (!?). Očigledno je takvo njihovo (ne)shvatanje prirodnih i društvenih pojava, koje, naravno, pokušavaju da imputiraju svima oko sebe. Ali, na svu našu sreću i njihovu nesreću, ipak nije tako… Jer, za razliku od njih, oni koji se iole bave naučnim istraživanjima sasvim dobro znaju u čemu se sastoje istraživanja i šta je njihov osnovni pokretač.

U nastavku (slika ispod), pogledajte informacije o kakvim se to tzv. naučnim novinarima radi i o tome ko su (strani) finansijeri tzv. naučnog novinarstva u Srbiji:

S obzirom na navedene informacije (slika iznad), postavlja se logično pitanje – šta se drugo može očekivati od praznoglavih klimoglavaca koji samo rade ono što im strane fondacije i spoljni mentori zadaju kao domaći zadatak (slike iznad)… Šta se drugo može očekivati od plaćenika nego ovakva i slične rečenice, kojima na jeftin i prizeman način pokušavaju da diskvalifikuju jednu naučno-stručnu publikaciju, baveći se čak i etiketiranjem autora radova Beogradske škole meteorologije: „Ostaje nepoznato da li su mnogobrojni drugi autori prisutni u izdanjima „Beogradske škole meteorologije“, među kojima su i istraživači iz inostranstva, upoznati sa prirodom publikacije i stavovima njenih autora.“

Dakle, prema autoru citirane rečenice (N.Z.), ispada da autori radova BŠM nisu ni svesni u šta su se upustili, jer nemaju pojma o publikacijama BŠM za koje su inače pisali članke (!?!?). Šta reći na to, osim da se radi o neverovatnoj drskosti autora pamfleta. Ovakve i slične nebulozne „konstrukcije“ mogu da sklepaju upravo oni koji ne znaju ništa o tematici kojoj su se posvetili. Dakle, pošto plaćenici, odnosno neznalice, ne poznaju ni najelementarnije osnove prirodnih, pa čak i društvenih pojava, sasvim je očigledno da njihove ovakve i slične rečenične „konstrukcije“ predstavljaju „argumente“ koje su oni u stanju da nekako sroče. Ništa bolje od toga oni ne umeju, jer jednostavno – ništa ne znaju o tematici rasprave, pa iz tog razloga ne mogu ni imati konkretan i validan argument koji je zasnovan na rezultatima istraživanja. Jednostavno, od praznoglavih klimoglavaca se ne može očekivati nekakav intelektualni kapacitet za elementarno shvatanje sveta oko sebe, a šta tek reći o intelektualnim sposobnostima takvih osoba za bavljenje naučnim istraživanjima… Jedino što se sa takvim neznalicama moglo uraditi je to da ih njihovi spoljni mentori i strani finansijeri proglase za – naučne novinare, koji su jedino u stanju da sklepaju ono što su sklepali, a što nema blage veze sa argumentima, naukom i istraživanjima. Svakome ko iole drži do svog znanja i stava je savršeno jasno da tako jeftine sklepotine mogu da sklepaju samo oni koji ne znaju ni šta je novinarstvo, a kamoli istinska nauka. Nažalost, novinarstvo i nauka je nešto što je u svakom smislu neshvatljivo, a samim tim i nedostižno za takozvane naučne novinare. Svaka im čast na „tituli“ koju su zaslužili – klimanjem svojim praznim glavama i jeftinim tekstovima čije najvažnije delove sastavljaju, gle čuda – upravo oni koji su ih i proglasili za „naučne novinare“.

Dobar deo teksta, čiji link stoji u dnu ovog članka, posvećen je Beogradskoj školi meteorologije. U suštini, to je maliciozan članak, čiji autori na nepristojan način pokušavaju da dovedu u pitanje naučno-stručne aktivnosti Beogradske škole meteorologije. Autori ovog pisanija idu čak i dalje u svom nerazumu, idu toliko daleko – da bez ikakvih svojih argumenata pokušavaju da diskredituju pojedine autore i članove Beogradske škole meteorologije, baveći se čak i ličnim kvalifikacijama pojedinih osoba, što je za svaku osudu.

U međuvremenu, pojavio se još jedan tekst u sličnom tonu (slika iznad i ispod), koji je u celini posvećen Beogradskoj školi meteorologije, i to na OVOM LINKU, odnosno na sajtu koji je svima dobro poznat kao „rasadnik“ globalističko-plaćeničkog „novinarstva“. Autor tog nepristojnog teksta je, u stvari, napravio afirmativni prilog o Beogradskoj školi meteorologije, iako je savršeno jasno da su namere njegovih spoljnih mentora bile sasvim drugačije prirode. Na slici ispod pogledajte na šta liče „opservacije“ o Beogradskoj školi meteorologije, koje je uspeo da nažvrlja autor pomenutog teksta. Pogledajte dobro i pokušajte da među ovim nepristojnim „kvalifikacijama“ pronađete bar nešto što bi ličilo na nekakav argument kojim bi bile potkrepljene autorove tvrdnje da se radi o „besmislicama, teorijama zavere, pseudonauci i nadriznanju“. Nažalost, ovde se ne radi ni o čemu drugom, osim o golemoj količini neznanja i kućnog nevaspitanja, koje „krase“ autora pomenutog članka.

 

 

 

S obzirom na ove dve slike iznad, da ja, kojim slučajem, radim u RHMZ-u Srbije, podneo bih privatnu tužbu protiv dotičnog autora ovakvih propagandnih pamfleta (N.Z.), sa ciljem da potanko objasni zbog čega na tako nedoličan način žvrlja tekstove propagandno-pamfletne sadržine, ali i da navede argumente za svoje tvrdnje da „stručnjaci iz RHMZ-a Srbije šire jeftine laži, negirajući klimatske promene“. Dakle, N.Z. se, po sopstvenom javnom priznanju, bavi jeftinim lažima (?). Šta na to reći, osim da osoba koja se bavi bezvrednim lažima može biti samo još bezvrednija od onoga čime se bavi, i to po sopstvenom javnom priznanju. Takođe, u negativnom kontekstu su pomenuti i skoro svi autori publikacija BŠM, što je tek priča za sebe, ako bi se želelo ići dalje u motive objavljenih pamfleta dotičnog autora. Dalje, s obzirom na činjenicu da se dotični autor (N.Z.) predstavlja kao naučni novinar, to bi trebalo da znači da se bavi naučnim istraživanjima, što bi moralo da rezultuje i naučnim radovima, u krajnjoj liniji i sopstvenim naučnim saznanjima i argumentima u vezi meteorologije, klimatologije i meteoroloških podataka, odnosno tematike klimatskih promena. Međutim, jasno je da dotična persona ne poseduje nijedan sopstveni naučno-stručni argument, odnosno da nema blage veze o tematici kojoj se tako zdušno posvetio, očigledno samo radeći domaći zadatak koji mu je zadat od strane onih koji ga i finansiraju.

Dakle, više je nego očigledno da su se alarmistički plaćenici u poslednje vreme poprilično aktivirali i svoju pažnju usmerili na Beogradsku školu meteorologije, što predstavlja još jedan jasan signal za nezavisne istraživače – da su na putu NAUKE i ISTINE. Sa druge strane, putevima pseudonauke i obmane putuju upravo tzv. naučni novinari, zato što ništa ne znaju i zato što (zbog svog neznanja) drugog puta i nemaju.

Pri kraju ovog članka ćete videti da tzv. naučni novinari proglašavaju Beogradsku školu meteorologije za „najčešći izvor skepticizma“, što istinski istraživači samo mogu da protumače kao svojevrsni podsticaj za svoja dalja naučna istraživanja. Uzgred, takozvani naučni novinari su javno priznali da im jako smeta nešto što su sami „otkrili“, a to je da „svaki dvadeseti članak o klimi negira čovekov uticaj na globalno zagrevanje i afirmiše skepticizam“. Dakle, tzv. naučnim novinarima smeta čak i to što tek svaki dvadeseti članak ne propagira službenu verziju IPCC-a o globalnom zagrevanju i klimatskim promenama (!?!?). Eto vidite, da se tzv. naučni novinari pitaju, sasvim sigurno ne bi dozvolili nezavisnim istraživačima da objave rezultate svojih istraživanja i radova (!?). S obzirom i na ovo poslednje navedeno, šta tek može da se kaže o „demokratičnosti“ tzv. naučnih novinara, koje finansira i podučava, da ironija bude veća – European endowment for democracy. Eto, toliko o tzv. naučnim novinarima, koji nemaju blage veze o tome šta je NAUKA, a očigledno ni šta je DEMOKRATIJA. Naučni novinari i NAUKA (?). Ili, preciznije – naučni novinari i PSEUDONAUKA. Ili, još preciznije – tzv. naučni novinari naspram NAUKE. Šta još smisleno reći osim da – ako je i od evropske demo(n)kratije, mnogo je…

U nastavku, ne bih se više bavio eko-klimatskim plaćenicima, odnosno tzv. naučnim novinarčićima. Oni su sami sebi sasvim dovoljna (anti)reklama.

Za kraj, citiraću delove teksta alarmističkih plaćenika, objavljenom na donjem linku, koji predstavljaju nešto što oni smatraju argumentacijom, a što je, na njihovu žalost i sramotu – daleko od bilo kakve argumentacije, i što na sasvim očigledan način govori o njima i njihovom neznanju, nerazumu i, u krajnjoj liniji – nevaspitanju:

 

„REPORTAŽA / Za razliku od ostatka regiona, u Srbiji su mediji, pseudonauka i teorije zavera udružili ruke u negiranju klimatskih promena

„Prisutnost skeptika je konstantna već godinama“, kaže dr Vladimir Đurđević, „i mislim da neopravdano dobijaju suviše mesta, posebno takozvani prikriveni skeptici“, misleći, kako kaže, na one koji prihvataju da se sa klimom nešto dešava, ali ne i da su za to krivi ljudi.

U toj grupi je medijski najistaknutiji Nedeljko Todorović, čovek koga profesionalni položaj čini unikatnom figurom u čitavom regionu. Naime, on već dugi niz godina radi kao meteorolog u Republičkom hidrometeorološkom zavodu Srbije – instituciji kojoj je, sasvim očekivano, zvaničan stav slaganje sa izveštajima IPCC.

Todorović se trudi da ne ulazi u navodne političke motivacije iza ideje antropogenih klimatskih promena, ali se njegovi stavovi svejedno teško mogu opisati drugačije osim kao teorije zavere. I pored naučnog konsenzusa o ljudskom uticaju na klimatske promene, o kojem svedoče mnogobrojne studije, ali i činjenice da se u klimatologiji često kao problem spominje gotovo nepojmljiva kompleksnost klimatskih pojava i podataka, gde istraživanja često rade ogromni timovi stručnjaka, Todorović je uveren u svoje stavove. Između ostalog, tvrdi da je IPCC „politička institucija“ koja ne dozvoljava glasove koji se ne slažu sa direktivama koje, kako navodi, stižu odozgo.

Mada je, kako i sam priznaje, medijski najistureniji, Nedeljko Todorović nije usamljen u svojoj ulozi klimatskog skeptika u Srbiji – i tu klimatski skepticizam u Srbiji dobija jednu specifično autohtonu notu. Naime, Todorović je jedan od urednika i autora publikacije Beogradska škola meteorologije koja negira ljudski uticaj na Zemljinu klimu u korist Sunčevog, navodno prateći teorije Milutina Milankovića, naučnika koji je, donekle nalik Nikoli Tesli, popularan u pseudonaučnoj produkciji u Srbiji.

Sa jedne strane, naučna osnova ove publikacije, koja je do sada imala deset brojeva, i te kako je opravdana: širom sveta, naučnici već decenijama istražuju Sunčev uticaj na Zemlju, pritom i na klimu. Mada je znanje ograničeno, pretpostavlja se da solarna iradijacija i periodične promene u emisiji energije utiču na dugotrajna zahlađenja i otopljenja, a jedan od primera je i tzv. Malo ledeno doba koje je pogodilo Evropu u drugoj polovini 17. veka, a koje se poklapa sa doduše ograničenim podacima o smanjenoj Sunčevoj aktivnosti iz tog perioda, dobijenim posmatranjem Sunčevih pega.

Brojna druga istraživanja ukazuju na postojanje Sunčevog uticaja, ali se ogromnom većinom slažu da je on daleko slabiji od čovekove emisije CO2 i ekvivalentnih gasova, što je i zvanični stav IPCC.

Todorović i „Beogradska škola meteorologije“ tvrde upravo suprotno. Uticaj Sunca je toliko jak „da čovek tu nema šta da traži“. Međutim, „Beogradska škola meteorologije“ nije samo disidentski proizvod grupe istraživača i skeptika sa oboda mejnstrim klimatologije; ne toliko duboko ispod površine, ona otkriva svoje pseudonaučno lice.

Međutim, linija između nauke i pseudonauke je u „Beogradskoj školi meteorologije“ još tanja nego što se čini: u jednom predgovoru, Todorović piše o svetu kao „jedinstvenom neprekidnom nematerijalnom medijumu“, ponavljajući ustaljene pseudonaučne predstave zasnovane na radu Nikole Tesle.

Ostaje nepoznato da li su mnogobrojni drugi autori prisutni u izdanjima „Beogradske škole meteorologije“, među kojima su i istraživači iz inostranstva, upoznati sa prirodom publikacije i stavovima njenih autora.

Postavljajući se nasuprot izveštaja velikih međunarodnih panela, stavovi članova „Beogradske škole meteorologije“, kao nezavisnih, domaćih istraživača, često se nekritički prenose u dnevnoj štampi, na radiju i televiziji, pa čak i u naučno-popularnoj periodici.

Šta pišu mediji?

Na osnovu medijske analize u kojoj su, za potrebe ovog istraživanja, tokom više godina praćene objave u dnevnim listovima Danas, Kurir, Blic i Politika, kao i one u nedeljnim novinama, ustanovljeno je da se o klimatskim promenama piše vrlo retko.

  • 20 priloga godišnje je prosek izveštavanja o klimi u dnevnoj štampi
  • Tabloidi posvećuju više prostora klimatskim promenama nego tradicionalna štampa
  • Svaki dvadeseti članak o klimi negira čovekov uticaj na globalno zagrevanje i afirmiše skepticizam
  • Najčešći izvor skepticizma su pripadnici Beogradske škole meteorologije

 

IZVOR 1: https://www.odiseja.rs/tajne-lokalnog-skepticizma/

IZVOR 2: https://pescanik.net/beogradska-skola-meteorologije/

IZVOR 3: https://pescanik.net/author/nikola-zdravkovic/