Sve se zbilo u treptaju oka. Vetar olujne snage ustremio se na lađu koja je prevozila putnike od Beograda ka Zemunu. Ni šezdeset godina kasnije ne zna se tačan broj stradalih…

Drama srpskog „Titanika”, kako su ovaj brod nazivali retki preživeli brodolomnici, započela je u 13 sati i 7 minuta, 9. septembra 1952. godine, kada je brod na redovnoj putničkoj liniji od Beograda do Zemuna isplovio sa Savskog pristaništa, a završila se desetak minuta kasnije, kod Velikog ratnog ostrva, na samom ušću Dunavskog rukavca, gde ga je olujni vetar prevrnuo i gurnuo u rečni mulj, 14 metara ispod površine.
Nesreću je preživelo tridesetak putnika, među kojima i tri člana posade, ali se tačan broj stradalih verovatno nikada neće saznati, baš kao ni podatak koliko je u tom trenutku bilo ljudi na brodu čiji je maksimalni kapacitet bio 60 osoba. Poznato je jedino da je tog kobnog dana „Niš” prevozio najmanje dva i po puta više putnika.

– Potonuće broda „Niš” uistinu je bio splet neverovatnih, nesrećnih okolnosti, koje su se poklopile u svom najgorem, tragičnom nizu – seća se Branko Najhold, hroničar Zemuna i dobar poznavalac događaja koji je zavio u crno delove grada sa obe strane reke.
– Da tih dana nije obnavljan Stari savski most, da na brodu parna mašina nije zamenjena dizel-motorom, da se kapetan pridržavao voznog reda i sačekao sa isplovljavanjem, da radnici pre toga nisu bagerima produbljivali dno u rukavcu Dunava, da Beograd baš tog dana nije zahvatila nezapamćena oluja, da se vetar nije podigao baš u trenutku kada je „Niš” zašao u rukavac, da je bilo manje putnika… Da je išta od toga bilo drugačije, nesreća se, verovatno, ne bi ni dogodila.

                                                            Udari na ušću

Početkom septembra 1952. godine Stari savski most je bio zatvoren za saobraćaj zbog obnove, pa se u Zemun iz Beograda i natrag išlo brodom ili autobusima koji su dolazili do mosta, a putnici su ga zatim prelazili pešice. Međutim, toga dana most je bio zatvoren i za pešake, pa je putnicima preostao jedino brodski prevoz. Rečni saobraćaj su tada obavljali brodovi „Zagreb” i „Niš”, kapaciteta do 60 putnika, koji su tih dana, zbog otežanog drumskog saobraćaja, prevozili znatno veći broj putnika od dozvoljenog.

– Videvši da se sprema nevreme, a i da ne bi još više opteretio već prepun brod putnicima koji su i dalje pristizali, kapetan „Niša” Ferdinand Nobilo odlučio je da krene za Zemun pre određenog vremena, za šta je dobio i odobrenje nadležnog službenika beogradske Kapetanije – kaže Najhold. – Međutim, da je malo sačekao, odnosno da se pridržavao voznog reda, video bi oluju i verovatno ne bi ni isplovio dok ona ne prođe. Nažalost, to nije bila i jedina loša okolnost.
Neposredno pre toga parna mašina u brodu zamenjena je novim, znatno lakšim dizel-motorom, iako su iskusni mornari još tada tvrdili da će lađa, ukoliko se ne ugradi dodatno opterećenje, biti znatno nestabilnija, pogotovu u slučaju većeg broja putnika. Nažalost, na ova upozorenja niko od nadležnih nije reagovao.

– Bilo kako bilo, „Niš” je iz beogradskog pristaništa isplovio u 13 sati i 7 minuta, ali ga je već kod Velikog ratnog ostrva, kod ušća rukavca Dunava u Savu, zahvatila oluja s kišom, gradom i vetrom koji je duvao brzinom većom od 100 kilometara na sat – seća se Najhold. – Jedan snažan talas ga je nagnuo, pa krmanoš Jovan Gvozdić nije uspeo da okrene pramac ka vetru, niti da brod približi obali, kako je glasila kapetanova komanda. Novi udar vetra prevrnuo je brod u 13 sati i 12 minuta, a samo tri minuta kasnije završio je na dnu reke.
Lađari i ribari, ali i neki građani koji su se zadesili u tom času na beogradskom pristaništu, pohitali su da pomognu davljenicima, ali je oluja otežavala spasavanje. Spaslo se samo tridesetak putnika i članova posade, dok su svi drugi našli smrt u talasima. U prvim izveštajima saopšteno je da su se udavile 104 osobe, a kasnije je taj broj povećan na 126. Ipak, zvaničan podatak o broju žrtava nikada nije saopšten.

Grobnica u potpalublju

Jedan od retkih preživelih bio je i Mihailo Grkinić, penzionisani profesor geografije Zemunske gimnazije, koji je tada bio brucoš Prirodno-matematičkog fakulteta. Zatekli smo ga u porodičnoj kući u Zemunu i, premda je prošlo punih šest decenija, i danas se seća svakog detalja nesreće.
– Ništa tog jutra nije nagoveštavalo tragediju – kaže Grkinić, koji se na brod ukrcao među poslednjima što mu je, po svemu sudeći, i spaslo život. – Osvanuo je divan, sunčan dan, a ja sam otišao za Beograd da bih rešio neka studentska pitanja. Oko podneva počelo je da se oblači, a brod se već odvojio od pristana kada sam uspeo da se zakačim na njega.  Sećam se, jednoj prijateljici sam pričao da sam upisao meteorologiju, a ona me je, u tom trenutku, pitala kakvo će biti vreme. Pogledao sam u pravcu Zemuna i video salauku kako se podiže. Više u šali nego u zbilji, rekao sam: „Biće tumbanja!” Nažalost, bilo je gore nego što sam mogao i da zamislim.

Samo što je brod krenuo niz Savu, Beograd je zahvatilo nezapamćeno nevreme. Počeo je da duva jak vetar, a nebo se otvorilo. Zbog jake kiše, praćene gradom, većina putnika sišla je sa palube u utrobu broda, u donji salon. Među njima i Grkinić, koji je zbog velike gužve stigao samo do vrata. Kada se brod nagnuo i počeo da tone, izleteo je napolje. Pre nego što je shvatio šta se dešava, našao se u vodi.
– Bio sam dobar plivač i nisam se uspaničio – seća se Grkinić. – Imao sam na sebi štofane pantalone i letnju košulju, na ruci sat, a u džepu penkalo, poklon od majke za položenu maturu. Priznajem da sam u tom trenutku više razmišljao o tome kako da ne izgubim dragu uspomenu, nego kako ću se dokopati obale. Oko mene je bilo mnogo ljudi, neke daske su plovile, davljenici su se panično hvatali za njih, na sve strane su plovile razbacane stvari. Reka je vrila od udara kiše i praćakanja nemoćnih ljudi, kojih je oko mene bilo na desetine. Počeo je da pada i strahovito krupan grad, ledenice su nam bukvalno razbijale glavu, a spasao me je nečiji šešir koji sam našao u vodi. Žao mi je što ga nisam sačuvao za uspomenu, ali i danas imam sat na kome su kazaljke ostale poklopljene, tačno u trenutku kada je brod potonuo.

Uporedo sa dramom koju je preživljavao Grkinić, dešavale su se prave pojedinačne tragedije. Kako je većina putnika bila u salonu, čim je brod počeo da tone, kapetan Nobilo i mašinista Dušan Jovanović počeli su da razbijaju prozore i da bukvalno vade putnike iz utrobe broda. Putnik Živan Miljković uspeo je da se izvuče iz salona i dokopa neke daske za koju su se ubrzo uhvatili i jedan mladić i devojka. Talasi su okretali dasku koja ih je udarala po telu i glavi, i devojka nije izdržala. Obale su se dokopali samo Miljković i taj mladić.
– Jedna druga devojka uspela je da ispliva, ali je samo minut kasnije, na obali, naprasno preminula – priča nam Branko Najhold. – Jedan major je plivajući jednom rukom spasao dete za koje je tek na obali utvrdio da je tuđe, njegovo se utopilo zajedno sa majkom. Zemunac Dragoljub Jovanović je toga jutra saznao da je postao otac, pa je otišao u Beograd da kupi poklone, ali nikada nije uspeo da ih uruči, niti da vidi novorođenče. Marija Dimitrijević se utopila zajedno sa dve maloletne ćerke, dok je treća devojčica izbegla zlu kob: majka ju je poverila jednoj poznanici koju je zamolila da je preveze u Zemun sledećim brodom. Učenicu Velinku Vučković je greda, za koju se uhvatila u vodi, udarila u glavu pa se onesvestila, ali su je kasnije spasili ribari koji su pritekli u pomoć davljenicima.

Zvona u tišini

Beograđanin Ljubiša Petrović, iako nije znao da pliva, uspeo je da se održi na vodi sve dok nisu stigli spasioci u čamcu. Zemunski zanatlija Rade Rašljanin, iako je bio odličan plivač, udavio se jer nije uspeo da se u opštoj panici izvuče iz brodskog salona.
– U mnoštvu neverovatnih priča, jedna je, možda, bila i najčudnija – seća se Najhold. – Profesorku zemunske gimnazije Emiliju Katić spasao je jedan učenik da bi ga ona nepunu godinu kasnije oborila na godinu! Taj momak bio je Blagoje Cvetković, koji je kasnije ipak uspeo da završi gimnaziju, pa čak i da postane inženjer da bi se po penzionisanju vratio u rodno selo Šumane kod Leskovca.

Ostalo je zabeleženo da su se mnogi neplivači spasili, ali i mnogi plivači udavili, svi oni koji nisu uspeli da napuste utrobu broda. Brodolomnike je spasavalo desetak čamaca koji su sa obale odmah pohitali u pomoć, ali je samo u brodskom salonu nađeno 56 leševa utopljenika. Među njima i tri člana posade: krmar Franja Javoran, mašinista Jovan Gvozdić i mornar Bora Kekić.
Znatno više nego tokom same nesreće, razmere tragedije Mihailo Grkinić je shvatio kasnije, na dan masovne sahrane u Zemunu i Beogradu, kada su odjeknula sva crkvena zvona.

– Nisu mi dozvolili da prisustvujem samom činu sahrane, ali taj zvuk nikada neću zaboraviti – priča Grkinić. – Pričali su mi da su otvoreni kovčezi bili izloženi pred obe zemunske kapele, da su zanatlije zatvorile radnje, da su kafedžije ugasile muziku, a na poslednji ispraćaj sjatilo se više od 10.000 ljudi. Sahrana je bilo i kasnije, kada su pojedini utopljenici naknadno nalaženi, i uvek ih je pratila masa sveta.
Iako su novine naširoko pisale o ovoj nesreći, zanimljivo je da vest o tome nije našla mesto na naslovnim stranama „Politike”, „Borbe” i drugih dnevnih novina. Možda i zato što je istog dana obeležavana desetogodišnjica Jugoslovenske ratne mornarice, čijoj je proslavi prisustvovao i sam maršal, Josip Broz Tito.

Priča preživelih putnika sa broda NIŠ, prilikom obeležavanja 60 godina od tragedije (2012. godine):

 

Izvor: POLITIKIN ZABAVNIK