Izbor Grete Tunberg za „Tajmovu“ ličnost godine predstavlja više nego očekivanu kulminaciju medijskih napora na putu apoteoze ove autistične šesnaestogodišnje devojke iz Švedske koja se proslavila kao borac protiv klimatskih promena

 

Sve je više onih koji o Greti Tunberg, bez trunke ironije, govore kao o „Svetoj Greti“, a njena apokaliptična upozorenja o globalnom zagrevanju tretiraju kao nepogrešivo Sveto pismo jedne nove eko-religije u rađanju. Ono što je počelo ispred zgrade švedskog parlamenta pre više od godinu dana, kao školski štrajk zbog klime, od strane jedne svojeglave i razmažene skandinavske devojčice, u rekordnom roku pretvorilo se u moćan globalni pokret sa milionima članova. Greta je, navodno, isprva samo želela da natera vladu svoje zemlje da ispoštuje petogodišnje ciljeve koji su određeni pariskim sporazumom iz 2015. o klimi (smanjivanje štetnih emisija gasova „staklene bašte“ i zadržavanje povećanja globalne prosečne temperature znatno ispod dva stepena Celzijusa u odnosu na predindustrijski period). A onda su se u čitavu priču umešali svetski mediji koji su je preko noći lansirali u stratosferu, praveći od nje globalnu ikonu ekološkog pokreta i glasnogovornika čitave generacije mladih ljudi zabrinutih zbog mogućih katastrofalnih posledica klimatskih promena. Greta je dobila priliku da sa govornice Ujedinjenih nacija dobrano izriba i izgrdi svetske lidere („upropastili ste mi detinjstvo“ i „kako se usuđujete?“), gostovala je u najpopularnijim televizijskim emisijama i davala intervjue najuticajnijim listovima, a vreme između organizovanja masovnih protesta i demonstracija prekraćivala je druženjem sa holivudskim zvezdama koje su u tome videle zgodnu priliku za moralni egzibicionizam i politički korektnu samopromociju.

ZAŠTO BAŠ GRETA?

Svako ko iole poznaje prirodu i metodologiju rada i delovanja najmoćnijih svetskih medijskih kuća i korporacija, najvećim delom koncentrisanih u vlasništvu samo nekoliko porodica, svestan je da se ovakav munjeviti prodor u strogo kontrolisani globalni informativni prostor, kao i nezapamćeni medijski zamajac kakav je Greta dobila, ne mogu ni pod razno desiti spontano, a još manje slučajno. Jasno je da neki vrlo moćni i uticajni krugovi guraju Gretu i njene sledbenike u samu žižu svetskih zbivanja.
Pre nego što se pozabavimo nagađanjima ko bi to mogao biti i zašto, treba se osvrnuti i na glavnog aktera priče. Zašto baš Greta? Hrvatski publicista Nino Raspudić u izvrsnom tekstu „Gretenizam – poslednji stadijum kapitalizma“, lucidno raskrinkava strategiju koja stoji iza zloupotrebe ove švedske tinejdžerke koja boluje od Aspergerovog sindroma. „Zašto je globalna oligarhija na pijedestal istakla Gretu? Radi se o moralnoj uceni – ako se usudiš reći nešto protiv toga što s najistaknutije svetske govornice propoveda apsolutno neupućen i nekompetentan subjekt, ti se iživljavaš nad jadnim detetom i bezosećajan si prema autističnoj curici. Greta poručuje da učiti, ići u školu nije najvažnija stvar, već je deci preči klimatski aktivizam. Pri tome ne krije pubertetski prezir prema starijima, u njenom svetu odrasli su krivci i ne valjaju, a mladi su sve shvatili. Koristeći je kao maskotu, mejnstrim-mediji na Zapadu pumpaju osećaj nadolazeće katastrofe, najavljuju apokalipsu, teraju na obraćenje na novu religiju, pokajanje, post i žrtvu, ali naravno pod njihovom palicom.“

Stvaranje generacijskog jaza i netrpeljivosti, ali i podsticanje kontrolisane pobune mladih, najčešće studenata, protiv starijih, poznat je modus-operandi globalističkih snaga koji se primenjuje još od generacije bebi-bumera i proleća/leta 1968, kada je antiratni protest zbog Vijetnama iskorišćen za podsticanje individualizma, kontrakulturnog relativizma i razbijanje tradicionalnog evropskog sistema vrednosti.

Kada vidite ta mlada lica u ekološkom transu i pročitate ekstremne poruke „starijima“ ispisane na transparentima koje nose Gretini sledbenici („Vi ćete umreti od starosti, a ja od klimatskih promena!“, „Dalje ruke od moje budućnosti“, „Moje sutra je važnije od vašeg danas“) ne možete a da se spontano ne prisetite antologijske scene iz gaja u filmu „Kabare“ (1972) Boba Fosija, kada pripadnik Hitlerove omladine, sav ozaren i okupan suncem, peva pesmu o tome kako „sutrašnjica pripada njemu“. Kult mladosti, ali i fanatično osećanje nepogrešivosti i isključivosti koji neguju ovi mladi eko-fašisti mnoge su podsetili na rani period nacističkog pokreta. Uostalom, i Hitler je bio svojevremeno proglašen za „Tajmovu“ ličnost godine (1938), u vreme dok je još međunarodna finansijska oligarhija verovala da je on pravi čovek da porazi komunizam, osvoji resurse na istoku i ujedini Evropu. Hitler je, kao i Greta, bio poznat po histeričnim i teatralnim nastupima, a bio je i vegetarijanac koji ne puši i obožava životinje i prirodu. Nadajmo se ipak da arijevka Greta nije sklona „konačnim rešenjima“ za one koji ne dele njene stavove o globalnom zagrevanju, mada je nedavno izazvala pravi mali skandal kada je nagovestila totalitarne tendencije i tokom protesta u Torinu izgovorila da „lideri moraju da budu odgovorni ili će, u suprotnom, biti postrojeni uza zid“. Kasnije se na Twiteru pravdala da je napravila grešku u prevodu sa švedskog na engleski, i da se ona apsolutno protivi svakom nasilju, ali mnogi, poput američkog predsednika Donalda Trampa, nisu bili ubeđeni u njene dobre namere. Uostalom, ako se spas planete postavi kao najviša moguća vrednost, koja nadilazi čak i pojedinačni ljudski život, onda je samo pitanje trenutka kada će se, u ime prirode i očuvanja resursa i životne sredine, krenuti sa eliminacijom glavnog zagađivača, a to je čovek.

KO VUČE KONCE?

Velika je verovatnoća da je Greta samo izmanipulisana marioneta globalističkih snaga koje se obično kolokvijalno nazivaju soroševskim, iako je jasno da je i Džordž Soroš odabran, baš kao i Greta, da bude omraženi frontmen špekulativnog, transnacionalnog kapitala, koji putem mreža svojih agenata i nevladinih organizacija deluje u pravcu ograničavanja nacionalnih i državnih suvereniteta i formiranja tajne svetske vlade koja bi, iz zapadnih centara moći, kontrolisala sve svetske političke procese i vitalne resurse. Ekološka borba, onako kako je zagovaraju Greta i njene lakomislene pristalice, pruža im priliku da stave šapu na novi, unosni izvor prihoda u vidu dodatnih ekoloških nameta i poreza, ogromnih troškova prelaženja na zelene, čistije vidove energije (solarna, vetar, nuklearna), ali i moralni legitimitet i opravdanje da sankcionišu nove ekonomske sile u nastajanju (Kina, Indija, Rusija, Brazil) koje beleže najveće poraste emisija CO2, što je rezultat ubrzanog industrijskog razvoja i naglog bogaćenja srednje klase u tim zemljama.

Postoji ogromna količina licemerja, cinizma i dvostrukih standarda, tih neizbežnih lajt-motiva svetske politike i međunarodnih odnosa, u geopolitičkoj instrumentalizaciji i upotrebnoj vrednosti čitavog cirkusa oko Grete. Postoji takođe i opravdana sumnja i bojazan da se čitava kampanja i vodi kako bi se izvršio pritisak na zemlje drugog i trećeg sveta da ne koriste svoje resurse, kako bi komfor i dolce-vita na Zapadu i dalje bio koliko-toliko održiv, to jest da je cela globalistička „zelena borba“ samo još jedno oruđe svetske policije da odredi kojoj državi može biti dozvoljen industrijski razvoj, a kojoj ne. U zemlji poput naše, u kojoj je industrijska proizvodnja gotovo zamrla, koju su osiromašenim uranijumom zasipali isti oni koji danas Gretu tapšu po ramenu i koja je doživela katastrofalan pad životnog standarda, forsiranje Gretine „zelene priče“, uz perfidno ignorisanje veze između standarda, razvijenosti i zagađenja, deluje zaista apsurdno i neukusno. Mi i mnogi drugi narodi širom planete smo preskočili ono „zlatno doba“ Zapada i uskočili odmah u postmoderni i postmaterijalistički Gretin vagon borbe protiv klimatskih promena. Dakle, na nama je da rešavamo posledice onog života koji nismo ni stigli da okusimo.
To bi bilo kao kada bi vas konačno pustili na ekskluzivnu zabavu, pred sam fajront, kada je već sve piće popijeno i hrana pojedena, a onda od vas zahtevali da ravnomerno učestvujete u troškovima. Najava donošenja ekološke takse koju će od iduće godine plaćati svi građani Srbije potvrda je da „Sveta Greta“ i njeni sponzori ozbiljno računaju i na naš doprinos. Sa druge strane, iako možda ne simpatišemo previše Gretu i njenu eko-fašističku „decu kukuruza“, takođe nije pametno upadati u zamku potpunog negiranja teze da je čovekova životna sredina ozbiljno narušena. Nema dileme da je krajnji čas za ekološko osvešćivanje i najhitnije udruženo globalno delovanje, ali isto tako valja imati na umu da moralizatorsku tapiju na potezanje ove teme, držanje lekcija i, nedajbože, nametanje bilo kakvih mera i „rešenja“ ne mogu imati predstavnici iste one civilizacije koja je svojom neobuzdanom pohlepom i rasipničkim ponašanjem dovela čitavo čovečanstvo i planetu na ivicu ambisa.

 

IZVOR: https://www.novosti.rs