NAŠA UMERENA KLIMA – PROIZVOD EKSTREMNIH LETA I ZIMA

Na samom početku priče o našoj umereno-kontinentalnoj klimi, važno je naglasiti da su meteorološki ekstremi gotovo redovna pojava u umerenim širinama, kojima i mi pripadamo. Naime, hladne vazdušne mase iz mesta formiranja povremeno kreću i prodiru daleko na jug i jugoistok, donoseći zahlađenje regionima koje na svom putu zahvataju. Istovremeno, tople vazdušne mase povremeno kreću daleko prema severu i severoistoku, donoseći toplo vreme, uz osetan porast temperatura. Na taj način se u umerenim širinama, odnosno na našem području, odigrava neprekidna i neperiodična smena hladnih sa toplim vazdušnim masama u toku cele godine. To su tipične karakteristike naše umereno-kontinentalne klime, što praktično znači da je tzv. umerenih karakteristika najmanje zastupljeno.

Inače, većina ljudi pogrešno shvata opštu definiciju klime, pa tako i karakteristike naše klime umerenog pojasa, smatrajući da vremenske prilike skoro uvek treba da budu „umerene“, odnosno bez ikakvih ekstrema (!?). Međutim, ekstremnih vremenskih pojava ima dosta, što je i sasvim normalno za ovakav naš umereni klimat, imajući u vidu karakteristike različitih vazdušnih masa, koje su najčešće tropskog ili arktičkog porekla, odnosno EKSTREMNIH karakteristika.

Generalno gledano, srednje mesečne temperature, posmatrane prema svojim mesečnim vrednostima – zaista pripadaju umerenom klimatu, ali su unutar većine analiziranih meseci (u oko 75% njih) prisutne ekstremne temperaturne karakteristike, zbog relativno čestih smena (manje ili više) hladnih sa (manje ili više) toplim vazdušnim masama u toku svakog meseca. To praktično znači da su srednje mesečne vrednosti dobijene često na osnovu ekstremnih vrednosti registrovanih u toku meseca, kao što je to, na primer, bio slučaj u septembru 2008. godine (slika ispod).

Takođe, mesec jun iz 2006. godine može nam poslužiti kao još jedan očigledan primer ekstremnih vremenskih dešavanja u jednom istom mesecu. Pomenuti mesec je po svojoj srednjoj temperaturi bio „sasvim normalan“ mesec (srednja mesečna temperatura tačno na normali), ali je u svom toku imao mnogo ekstrema, i toplih i hladnih (slika ispod).

Ova činjenica nam govori da je srednja mesečna temperatura neretko apstraktan pojam, koji nam ne kazuje mnogo i koji često prikriva ekstremne situacije. Zbog toga je potrebno baviti se detaljnijim analizama temperaturnih tokova, da bismo mogli donositi konkretne i validne zaključke.

Sa druge strane, u pojedinim mesecima nema učestalih i većih temperaturnih oscilacija, što znači da takvi meseci nisu imali ekstremnih pojava – temperature su bile stabilne i ujednačene. Tipičan primer temperaturno stabilnog i ujednačenog meseca je april iz 2007. godine (slika ispod).

Što je najzanimljivije, čak i većina takvih (temperaturno ujednačenih) meseca neće pripadati kategoriji NORMALNO, već će ih više biti u ostalim kategorijama (TOPLO i VRLO TOPLO ili HLADNO i VRLO HLADNO). Dakle, čak i po ovom kriterijumu ima najmanje onih meseca koji su “umerenih karakteristika”, što znači da je PROMENLJIVOST (odnosno EKSTREMNOST) glavna odlika našeg (umerenog) klimata.

Kao svojevrsnu zanimljivost prilažem grafikon dnevnih temperatura za mesec jul 1995. godine, koji je bio temperaturno ujednačen mesec, dosta topao, ali bez ikakvih ekstrema (slika ispod). 

Naredna zanimljivost je vezana za mesec jul iz 1993. godine, koji je ostao zabeležen kao izrazito promenljiv i dinamičan mesec (nasuprot stabilnog jula 1995), sa relativno čestim i naglim temperaturnim oscilacijama (skokovima i padovima temperatura), iako mu je srednja mesečna temperatura bila „sasvim normalna“. Dakle, „normalna“ srednja mesečna temperatura jula 1993. godine je prikrila nekoliko ekstremnih situacija koje su se dogodile tokom tog meseca (slika ispod). Eto vidite, jul 1993. godine beše zvanično temperaturno „umeren“ mesec, ali „umerenih“ temperatura faktički nije ni bilo, već je ta „umerenost“ proizvod i jednih i drugih ekstremnih situacija unutar tog meseca (i hladni i topli ekstremi).

Inače, temperaturno „normalni“ dani se u našem podneblju faktički najređe javljaju, zbog toga što se radi o prelaznim i relativno kratkotrajnim situacijama, najčešće prilikom stabilizacija vremena i postepenih porasta temperatura. U takvim situacijama imamo koliko-toliko temperaturno normalne dane, koji neretko vrlo brzo prelaze u periode sa ekstremnijim temperaturnim karakteristikama (vrlo topli i ekstremno topli dani). Dakle, ovde se najčešće radi o situacijama izazvanim prodorima tropskog vazduha, mada ima i sličnih situacija koje su proizvod postepenih prodora arktičkog vazduha. Generalno gledano, procentualno učešće tzv. temperaturno normalnih dana tokom meseca je vrlo slično i u slučaju otopljenja i zahlađenja na našem području, naravno u zavisnosti od dinamike, odnosno tempa temperaturnih promena tokom razvoja i trajanja određenih vremenskih situacija.

Ipak se sa izvesnom sigurnošću može konstatovati da su u našem tzv. umerenom klimatskom pojasu u većini slučajeva izrazitija zahlađenja u odnosu na otopljenja. Zahlađenja su kod nas neretko nagla, upravo zato što su često kratkog daha (kratkotrajna), dok otopljenja najčešće karakteriše postepeni (ne nagli) porast temperatura, što je sasvim očekivano i logično u situacijama kada nastupaju anticiklonalna stanja, koja neretko duže potraju u našem regionu. Dakle, tzv. temperaturno normalni dani se javljaju tokom napred opisanih vremenskih stanja u oko 75% slučajeva. U preostalim situacijama (svega oko 25% njih), tzv. temperaturno normalni dani su proizvod temperaturnih stanja koja su zaista bila umerena, što znači da nije došlo do pojave temperaturnih ekstrema, jer su vremenske situacije u našem regionu tada bile dugotrajnije, uslovljene konkretnim rasporedom baričkih sistema na širem evropskom području, koji je temperature duže vremena „držao pod kontrolom“. Naravno, postoje i vremenske situacije koje nisu retke kod nas, sa dužim zadržavanjem vrlo tople ili vrlo hladne vazdušne mase nad našim područjem. Tada su često ujednačene temperature, bez većih ekstrema, iako takvi meseci neretko mogu biti u kategoriji VRLO TOPLO ili VRLO HLADNO.

Karakteristike našeg klimata su TOPLA LETA i UMERENO HLADNE ZIME, uz vrlo izražena oba prelazna perioda (proleće i jesen). Na osnovu rezultata analiza godišnjih temperaturnih tokova, prelazni periodi (proleće i jesen) generalno traju kraće od glavnih sezona (leto i zima), otprilike za oko nekih mesec dana – leto i zima u proseku traju oko tri i po meseca, dok proleće i jesen prosečno traju oko dva i po meseca. Dakle, upadljiva je razlika u njihovom trajanju, što nam govori da je naučno-stručno utemeljena klimatološka podela na OSNOVNA (leto i zima) i na PRELAZNA (proleće i jesen) godišnja doba.

Analizirajući međusobne temperaturne odnose u letnjoj (jun-avgust) i u zimskoj (decembar-februar) sezoni, vrlo lako se dolazi do zaključka da je kod nas LETO daleko postojanije godišnje doba u odnosu na ZIMU. Znači, naša leta imaju izraženiji “kvalitet i kvantitet” u odnosu na zime, jer su stabilnija, postojanija i dužeg trajanja nego zime, što znači da je na našem području izvesnija pojava toplih leta i blagih zima nego hladnih leta i oštrih zima. U prilog takvoj tvrdnji stoji činjenica da je severozapadna, zapadna i jugozapadna Evropa direktno izložena uticaju brojnih ciklona sa Atlantika i Mediterana, tako da dobar deo južne i jugoistočne Evrope, uključujući i naše područje, često bude pod uticajima vrlo toplog vazduha sa severa Afrike, što je rezultat kretanja ciklona po određenim putanjama, kada se zahvaljujući njima na naše područje „transportuje“ vrlo topao afrički vazduh.
Nasuprot tome, u centralnoj Evropi je obrnuta temperaturna situacija – zime su stabilnije, a leta promenljivija u odnosu na region jugoistočne Evrope.
Na primer, korelacija temperaturnih podataka između Beograda i Praga nam pokazuje da tokom leta Beograd ima znatno više tropskih dana od Praga, ali i da je tokom zime Beograd generalno topliji od Praga, prvenstveno zbog relativno čestih prodora vrlo toplog afričkog vazduha na naše područje, uzrokovanih intenzivnom ciklonskom aktivnošću u zapadnoj i jugozapadnoj Evropi. Međutim, temperaturne razlike između Beograda i Praga su tokom zime ipak slabije izražene nego tokom leta, zbog zimskih relativno čestih istovremenih prodora vrlo hladnog sibirskog ili arktičkog vazduha na područje centralne i jugoistočne Evrope. Sa druge strane, tokom leta naše područje je pod znatno većim uticajem tropskog vazduha u odnosu na područje centralne Evrope, zbog ređih i neretko kratkotrajnijih prodora tropskog vazduha u centralnu Evropu. To je glavni uzrok značajne temperaturne razlike tokom leta između centralne i jugoistočne Evrope, odnosno ključni razlog znatno toplijih i stabilnijih leta kod nas.
Dakle, uporedni temperaturni podaci između Beograda i Praga nam jasno stavljaju do znanja da je leto kod nas postojanija i stabilnija sezona u odnosu na zimu, koja je znatno promenljivijeg karaktera. To praktično znači da vrlo topli zimski periodi mogu duže da potraju i da na taj način “doprinesu” pojavi vrlo toplih zima u našem regionu, dok je vrlo topao afrički vazduh tokom zime daleko ređi „gost“ u centralnoj Evropi, kako po intenzitetu, tako i po dužini svog „boravka“ na tom području. Naravno, nije uvek tako, ali u najvećem broju slučajeva je tako (u najmanje 75-80% slučajeva).

Meteorološki podaci u daljem tekstu će nam slikovito pokazati i dokazati da su kod nas daleko izvesnija (vruća) LETA nego (hladne) ZIME. Iz podataka za Beograd (1951-2010), na osnovu temperaturnog rasporeda u letnjim (jun-avgust) i zimskim (decembar-februar) mesecima, jasno se vidi da je leto, generalno govoreći – izvesnije, ubedljivije, postojanije i dugotrajnije godišnje doba od zime (slika ispod). Naravno, nije svake godine tako, ali najčešće je tako.

Podaci u tabeli nam pokazuju da se u Beogradu normalne minimalne temperature (normala normale) tokom leta kreću od 13-19 stepeni, a maksimalne od 23-31 stepen. Tokom zime normalne minimalne temperature (normala normale) se kreću od -4 do +3 stepena, a maksimalne od 2-10 stepeni. Dakle, ovi podaci nam govore da su letnji rasponi temperatura slabije izraženi u odnosu na zimske – na osnovu čega zaključujemo da su u zimskom periodu učestalije smene toplih i hladnih vazdušnih masa u odnosu na letnji period. To praktično znači da se u slučajevima pojačane ciklonske aktivnosti u zapadnom ili centralnom Mediteranu, neretko nalazimo u tzv. „toplom sektoru“ ciklona, usled čega često dolazi do prodora vrlo toplog afričkog vazduha na naše područje. Na taj način dobijamo visoke zimske temperature za naše podneblje. Naravno, ovo zapažanje se odnosi i na letnji period. Međutim, tokom zime je generalno učestalija pojava ciklona u Mediteranu, što znači da se zimi ipak češće nalazimo u tzv. „toplom sektoru“ mediteranskih ciklona.

Iz priloženih meteoroloških podataka se jasno vidi da se u oba udarna letnja meseca (julu i avgustu) registruju najviše vrednosti (normalnih) maksimalnih temperatura, koje se kreću u opsegu od 25-31 stepen. Nasuprot tome, tokom zime se samo u januaru mesecu registruju najniže vrednosti (normalnih) maksimalnih temperatura (od 2-6 stepeni), dok u decembru i februaru normalne vrednosti maksimalnih temperatura beleže porast na 8, odnosno na 10 stepeni. Dakle, ovi podaci nam nedvosmisleno pokazuju da je leto generalno postojanije i dugotrajnije godišnje doba u odnosu na zimu, što je i sasvim logično, s obzirom na naš položaj u okviru severne hemisfere i Evrope, kao i na međusobne uticaje najvažnijih vazdušnih masa koje prelaze preko našeg područja.

Ako posmatramo međusobni temperaturni odnos, odnosno kretanje srednjih mesečnih temperatura unutar zimskih (decembar-februar) i letnjih (jun-avgust) sezona – odmah zapažamo ujednačeniji temperaturni raspored tokom leta (jul i avgust temperaturno skoro identični) nego tokom zime (januar se temperaturno izdvaja u odnosu na decembar i februar) – što nas takođe upućuje na zaključak o generalno dužem trajanju leta i njegovom kontinuitetu u odnosu na manju postojanost i kontinuitet zima na našem području. Dakle, zime imaju promenljiviji karakter u odnosu na leta, što nam pokazuju još i: 1.) amplitude (kolebanja) između najtoplijih i najhladnijih zimskih meseci, 2.) amplitude između najtoplije i najhladnije zime, 3.) amplitude između srednjih mesečnih maksimalnih i minimalnih temperatura, 4.) amplitude između srednjih apsolutnih mesečnih maksimalnih i minimalnih temperatura, kao i 5.) amplitude između apsolutnih mesečnih maksimuma i minimuma temperatura u zimskim mesecima.

Znači, sve ove navedene amplitude su izraženije u zimskim nego u letnjim mesecima, što sve zajedno apsolutno potvrđuje tezu o znatno većoj promenljivosti vremenskih prilika u toku zime nego u toku leta na našem području. Svi ovi prezentovani podaci nam govore da tople zime ne predstavljaju meteorološko čudo, kako neki uporno pokušavaju da predstave široj javnosti, već činjenicu da je kod nas veća anomalija pojava vrlo hladne nego vrlo tople zime, s obzirom na znatno veću udaljenost izvorišta vrlo hladnog vazduha (Arktik i Sibir) od znatno bližih izvorišta vrlo toplog vazduha (Afrika i Mediteran) u odnosu na naše područje, što je i sasvim očekivano i logično.

Zatim, podaci o godišnjem broju letnjih i tropskih dana u odnosu na broj mraznih i ledenih dana (95 i 31 : 72 i 21) takođe idu „u prilog“ letu, odnosno njegovoj većoj postojanosti u odnosu na zimu (slika ispod).

Da na kraju rezimiramo – na području jugoistočne Evrope, letnja sezona (topli deo godine) ima ubedljivu „prednost“ u odnosu na zimsku sezonu (hladni deo godine). Takav zaključak je izveden na osnovu rezultata kretanja srednjih mesečnih temperatura i njihovog međusobnog rasporeda u toku sezona, rasporeda (normalnih) maksimalnih i minimalnih temperatura unutar sezona, određenog broja dana u toku godine koji karakterišu letnju i zimsku sezonu, kao i na osnovu izraženijih amplituda u zimskim u odnosu na letnje mesece kod svih analiziranih temperaturnih parametara.

Generalno gledano, kod nas tokom leta vladaju stabilne vremenske prilike, dok su zime znatno promenljivijeg karaktera. Sa druge strane, na području centralne Evrope situacija je obrnuta – leta su promenljiva, dok su zime znatno stabilnije (ovaj zaključak je izveden na osnovu paralelne analize podataka za BEOGRAD i PRAG). Dakle, na našem području leto i zima se nikako ne mogu stavljati u „isti koš“, pošto su ih postojeći temperaturni podaci na svaki način razdvojili i učinili međusobno neuporedivim sezonama po njihovom intenzitetu i dužini trajanja.

Kada govorimo o našem klimatu, možemo slobodno reći da EKSTREMI određuju našu (umerenu) klimu, odnosno našu meteo stvarnost (slika iznad). U suštini, takozvana „umerenost“ naše klime predstavlja samo nekakvu srednju (fiktivnu, odnosno apstraktnu) temperaturnu vrednost, koja je u stvari dobijena kao krajnji produkt i jednih i drugih ekstrema (i zimskih i letnjih). Dakle, EKSTREMI su glavno obeležje našeg (umerenog) klimata.