Taj prirodni proces oduvek je bio karakteristika naše planete, a uloga čoveka u tome je precenjena – tvrdi prof. dr Dragana Vujović iz Instituta za meteorologiju Fizičkog fakulteta

 

Vreme nas je ovog leta (2019) mnogo puta iznenadilo: tek što prođu olujne i kišne epizode praćene obilnim padavinama i grmljavinskim „tornadima”, eto novog „pogroma” u zapadnoj Evropi, vrelih dana sa temperaturama preko 40 stepeni Celzijusa. Na sreću, kod nas za sada još nije bilo takvih tropskih ekstrema, ali nacionalna meteorološka kuća je u nekoliko navrata „palila” crvene meteoalarme: za olujno nevreme, pa za obilne padavine, a upozoravala je i na opasno visoke indekse UV zračenja.

Zbog ekstremnih vremenskih prilika svi se pitamo šta se to dešava sa vremenom i da li se menja klima. Strah je zavladao u narodu, jer pojedini stručnjaci za klimu i vreme tvrde da smo dočekali ono što smo i zaslužili: odviše smo zagadili atmosferu ugljen-dioksidom i stvorili efekat „staklene bašte” koji će nam, prema sumornim predviđanjima, tek doći glave.

Led na Temzi

Ipak, ima i stručnjaka koji se ne slažu sa ovim prognozama. Smatraju da čovek nije tako moćan da globalno menja klimu, već svojim postupcima može samo lokalno da utiče na vreme. Protivnici teorije globalnog zagrevanja i promene klime ističu da su dva ili tri veka praćenja klimatskih parametara samo sekund u nemerljivo dugoj istoriji sveta i vremena. Na osnovu tih iskustava ne mogu da se donose revolucionarni zaključci kakav je onaj o globalnoj promeni klime, uvereni su oni.

 

 

Da li je zaista došao poslednji čas i moramo li da se plašimo Sunca i vremena?

Dragana Vujović, profesor Instituta za meteorologiju beogradskog Fizičkog fakulteta, odgovara da se klima na Zemlji menja sada i oduvek, ali u ciklusima, kao i da u tom prirodnom procesu nema ničeg čega bi trebalo da se bojimo. Ona kaže i da je potrebno razlučiti pojmove vremena i klime, jer su oni u savremenoj poplavi površnih i katastrofičnih najava postali magloviti, a reč je o vrlo određenim pojmovima.

Vreme je stanje meteoroloških veličina u sadašnjem trenutku, sutra, za pet dana… Kada izmerimo vreme u dovoljno dugom nizu, najmanje 30 godina, dobijamo klimu nekog područja.

– Tako se ne može reći da će se klima promeniti prekosutra ili sledećeg leta, što se, nažalost, može naći u medijima. Globalno vreme i klima se razvijaju u zavisnosti od energije Sunca koja dospe na našu planetu, a ona nije konstantna. Njenu promenljivost uzrokuju: varijacije u aktivnosti Sunca, geometrijski faktori povezani sa nagibom Zemljine ose i njenom orbitom oko Sunca, kao i procesi u Zemljinom sistemu – objašnjava profesorka.

Dr Vujović podseća kako čovečanstvo raspolaže sa svega 200–300 godina instrumentalnih merenja i osmatranja vremena (u Srbiji od 1888. godine), što je tek treptaj oka u životu planete.

Da bismo znali kakva je klima bila pre 500, 2.000 ili više godina proučavamo elemente na koje su određeni klimatski uslovi ostavili traga, a to su, na primer, godovi drveća ili geološki paleoklimatski podaci. Po sadržaju izotopa ugljenika C14 zaključeno je da su u istoriji postojale anomalije u Sunčevom ciklusu. Što je veća količina ovog izotopa, aktivnost Sunca je bila manja.

Tako profesorka Vujović otkriva kako su Vikinzi naselili Grenland i tamo sadili pšenicu! Smatra se da je takozvani Veliki maksimum trajao od 1100. do 1250. godine, što je odgovaralo periodu izuzetno povoljnih vremenskih prilika na Zemlji, kada se ledeni pokrivač povukao daleko na sever. Po nekim istraživanjima, srednja godišnja temperatura vazduha u tom periodu je bila kao danas. Posle toga temperatura se u ciklusima snižavala i povećavala. Period od 1450–1850. godine naziva se Malo ledeno doba. U njemu su srednje temperature bile niske, ali opet u ciklusima – period hladnijeg je nastupao posle perioda toplijeg vremena. Po nekim novijim procenama, temperatura vazduha na severnoj hemisferi je tada bila za oko 0,6 stepeni niža od vrednosti za period 1961–1990. Tada je Sunčeva aktivnost bila niskog nivoa.

Kraj 17. i početak 18. veka u Evropi je obeležilo veoma hladno vreme: u Londonu se ledila Temza i na tom ledu su pravljeni vašari. To je poznati Monderov minimum, period izuzetno niske Sunčeve aktivnosti, sa malo Sunčevih pega.

Iz aktuelnih vremenskih zbivanja izvire pitanje: Da li se Zemlja globalno zagreva i to krivicom čoveka?

– Uloga čoveka se precenjuje – kategorična je profesorka Vujović.

Navodi da je od Malog ledenog doba temperatura vazduha na Zemlji rasla i da smo sada u etapi pre novog zahlađenja. Po nekim istraživačima, period snižavanja temperatura vazduha sledi sredinom ovog veka ili nešto malo ranije.

– Koliko se precenjuje uloga čoveka pokazuje primer: na Suncu se svake sekunde oslobodi energija koja bi se na Zemlji, prema današnjem nivou potrošnje, utrošila za oko 400.000 godina. Naravno, ne dođe sva ta energija do Zemlje. Čovek može lokalno da menja temperaturu vazduha. On stvara urbana ostrva toplote i zato su gradovi topliji od seoskih sredina. Beton, staklo i asfalt u gradovima upijaju energiju Sunca, pa je emituju noću i zagrevaju vazduh.

Oblaci kao fabrike

Profesorka Vujović već dugo proučava vreme, a detaljno istražuje oblake:

– To su zapravo fabrike vremena. Posebno su fascinantni oni najmoćniji – kumulonimbusi. Donose pljuskove kiše ili snega, gromove, grad, silovite letnje nepogode, olujne udare vetra. U Institutu za meteorologiju stručnjaci se bave proučavanjem najfinijih, kompleksnih mikrofizičkih procesa koji se odvijaju u oblacima, a čiji su rezultat upravo kiša, sneg, grad, munje – zapravo vreme. Oblaci imaju značajnu ulogu u preraspodeli energije koja dođe od Sunca.

Profesorka ukazuje na kod nas malo poznatu, a važnu Svensmarkovu hipotezu o vezi između niskih oblaka i galaktičkih kosmičkih zraka koja utiče na klimu na Zemlji. Kada je Sunčeva aktivnost slaba, galaktički kosmički zraci dopiru u većoj količini u atmosferu Zemlje jonizujući je. Na taj način se prave aerosoli, mikrometarske čestice na kojima se kondenzuje vodena para i nastaju niski oblaci koji se sastoje od velikog broja sitnijih oblačnih kapljica. Aerosoli uspešno odbijaju Sunčevo zračenje, hladeći atmosferu.

Dr Vujović je objasnila i kako dolazi do zagrevanja atmosfere poslednjih decenija. – Pojačana Sunčeva aktivnost je sprečavala galaktičke kosmičke zrake da dopru do atmosfere Zemlje i to je uzrokovalo manje aerosola, zato je i manje niskih oblaka, pa je i slabije hlađenje atmosfere, odnosno temperatura vazduha je viša. U CERN-u se eksperimentalno istražuju fundamentalne mikrofizičke interakcije između galaktičkih kosmičkih zraka i oblaka.

Dunav se mogao pregaziti

Često se posle nevremena čuje rečenica da je ono bilo nezapamćeno i da se nikada pre nešto tako nije dogodilo, ali dr Dragana Vujović kaže da baš nije tako!

– Senzacija nikad dosta. Stalno čujemo da ovakvih suša, poplava, vremenskih nepogoda nikada ranije nije bilo i da je za sve to kriv čovek. Sve je to, uglavnom, već viđeno – kaže ona i navodi neke zapise, na primer, iz okoline Iloka 1781. kada su vladale jake vrućine, a suša i glad harale 1803.

„Da se zna kakva je suša i kolika toplota. Kiša nije pala do 7. septembra 1820.”

Dunav se mogao pregaziti kod Iloka 1822. Suša je zabeležena i 1834, takva da „kiša nije pala više nego dva puta i to u vrlo maloj količini”, pa onda i 1839, 1842… U okolini Iriga 28. aprila 1747. vetar je duvao do podne posle čega je počela da pada kiša koja je završila pomešana sa snegom! A on je padao do jedan čas posle ponoći. „Bujica je bila tako divlja da takve nije bilo od nastanka sveta, nosila je četiri ćelije, igumanovu ćeliju i gostinsku sobu”, 1624. manastir Mileševa.

Beograd i kiša

Dr Dragana Vujović podseća na istraživanja profesora Milana Nedeljkovića, osnivača i dugogodišnjeg direktora Meteorološke opservatorije Beograd sa početka prošlog veka, koji je na osnovu merenja shvatio da su kiše u prestonici raspoređene baš kako treba: „Najviše kiše donose majski i junski pljuskovi. Posle toga se vreme umiri, taman da uzri sve čemu je vreme zrenja. Jesenske kiše zaliju oranje, a krajem decembra sneg ga pokrije. Oduvek je tako bilo.”

I danas je tako, tvrdi dr Dragana Vujović.

 

Izvor: politika.rs