Nova globalna religija za pljačku i zastrašivanje naroda – Teorijom haosa do profita

Profesor Robert E. Karter, geolog specijalizovan za paleoklimatologiju, pomorsku geologiju i nauku o prirodnoj sredini, jedan je od žestokih kritičara onoga što poslednjih godina po pitanju klime radi Al Gor. Karter tako primećuje da zagovornici teze o globalnom otopljavanju uopšte i ne barataju naučno dokazanim činjenicama, već frazama i izmišljotinama koje su oblikovane kao nekakve naučne činjenice, ali one to nisu. On zato čitavu aktivnost Ala Gora vidi kao jedno specifično uobličavanje nove globalne religije

 

Profesor Robert E. Karter je pomoćni istraživač u Pomorskoj geofizičkoj laboratoriji Univerziteta Džejms Kuk u Kvinslendu i Univerziteta Adelaida. On je geolog specijalizovan za paleoklimatologiju, pomorsku geologiju i nauku o prirodnoj sredini.

Karter je jedan od žestokih kritičara onoga što poslednjih godina o ovom pitanju radi Al Gor. Karter tako primećuje da zagovornici ove teze o globalnom otopljavanju uopšte i ne barataju naučno dokazanim činjenicama, već frazama i izmišljotinama koje su oblikovane kao nekakve naučne činjenice, ali one to nisu. On zato čitavu aktivnost Ala Gora vidi kao jedno specifično uobličavanje nove globalne religije.

Pored ovoga, Karter je napravio i svoju analizu o metodologiji vođenja čitave kampanje Ala Gora, iz čega se vidi da je ona veoma studiozno osmišljena kako bi se izvrtanjem pojedinih naučnih činjenica preko medija izveli upravo oni zaključci koji potvrđuju ispravnost čitave teorije o nastupajućim klimatskim promenama koje su navodno posledica ljudskih aktivnosti.

Profesor Karter ove mitove Ala Gora zato pobija u svom tekstu „Deset mitova i deset činjenica o klimatskim promenama“.

Tako, po rečima profesora Kartera, podatak da je prosečna globalna temperatura (PGT) porasla u proteklih nekoliko godina, kao i da je krajem 20. veka dostigla magnitudu porasta bez presedana – predstavlja običan mit. Istina je da PGT nije porasla od 1995. i čak je opala 2002. godine, uprkos povećanju količine CO2 u atmosferi od oko osam odsto na osnovu merenja koja su počela od 1995. Krajem 20. veka PGT je rastao po stopi od jedan do dva stepena Celzijusa po veku, što je potpuno u okviru brzine klimatskih promena u poslednjih 10.000 godina. „Prosečna globalna temperatura je mnogo puta u geološkoj prošlosti Zemlje bila viša nego danas“, tvrdi Karter.

Takođe je potpuno nepouzdana tvrdnja da je PGT bio relativno nepromenljiv u dugom periodu postojanja ljudske civilizacije, a da je onda 1900. godine, sa početkom industrijalizacije, naglo došlo do njegovog porasta. Nepouzdano je i da će, po grafičkom prikazu Mann, Bradley & Hughes, tokom sledećih 100 godina kriva koja predstavlja PGT stalno biti u usponu, što znači da će temperatura u tom periodu stalno rasti.

Karter tvrdi da je ovaj grafički prikaz sa krivom u obliku hokejaškog štapa izveden na osnovu statističke veštine i doterivanja. On zapravo tvrdi da nema nijednog ubedljivog dokaza da je klima na Zemlji u prošlosti bila nepromenljiva, niti dokaza da su klimatske promene u 20. veku neuobičajene.

„Klima se oduvek menjala i menjaće se, i to nema nikakve veze sa aktivnostima ljudi na planeti“, tvrdi profesor Karter. Prema tome, nikakva reorganizacija rada globalne ljudske društvene zajednice to ne može sprečiti.

Nije adekvatno ni povezivanje porasta PGT krajem 20. veka sa pojavom brojnih jakih orkanskih oluja i tornada, budući da se mnogi naučnici i meteorološki eksperti slažu da ne postoji porast intenziteta oluja koji prevazilazi okvire onog što je odavno udruženo sa prirodnim varijacijama klimatskog sistema.

 

Bez staklene bašte nema ni života

Stalno pominjanje „efekta staklene bašte“ je takođe neutemeljeno kada su u pitanju strahovanja od globalnog zagrevanja. Naime, bez ovog efekta kao prirodnog fenomena, prosečna temperatura na površini Zemlje bi verovatnije bila -18 stepeni Celzijusa umesto ujednačenih +15, a što je zapravo idealan preduslov za opstanak formi života kakve danas poznajemo.

Što se tiče „povećanja koncentracije CO2 u atmosferi“ i njegove „pogubne uloge“, treba imati u vidu i to da je ugljen-dioksid sporedan gas u „globalnoj staklenoj bašti“ (približno 26 odsto), odgovoran za zagrevanje samo 8 stepeni Celzijusa u stvaranju efekta staklene bašte od ukupno 33 stepena Celzijusa. Inače, od ovih 33 stepena samo 25 odsto se može pripisati ljudskim aktivnostima (i to je zagrevanje od oko 2 stepena C). Najviše ovom efektu doprinose isparavanja vode i do 70 odsto, pa je tako vodena para najvažniji gas koji utiče na stvaranje efekta staklene bašte, a ne ugljen-dioksid.

Atmosferski ugljen-dioksid je zapravo korisno veštačko đubrivo za biljke, posebno žitarice, i pomaže im u efikasnoj evapotranspiraciji.

Profesor Karter navodi i da na obe vremenske geološke skale, od jedne godine i do 100.000 godina, atmosferske promene zapravo prethode promenama koncentracije CO2. Ugljen-dioksid zato ne može biti primarni agens koji će podstaći rast temperature (mada porast CO2 prouzrokuje jednu blago opadajuću pozitivnu temperaturnu povratnu spregu).

Tvrdnja Ala Gora da će dalje dodavanje CO2 u atmosferu od industrijskog zagađenja prouzrokovati opasno zagrevanje planete i otopljavanje leda, čista je izmišljotina.

Takođe je netačna tvrdnja da se samo promenama u aktivnosti Sunca ne mogu objasniti nedavne promene u prosečnoj globalnoj temperaturi (PGT). Naprotiv, emitovanje energije sa Sunca menja se na nekoliko načina na više vremenskih skala (uključujući cikluse od 11, 22 i 80 godina) i ima odlučujuće efekte na Zemljinu klimu.

Dok su promene u vidljivoj radijaciji male, promene u fluksu čestica i magnetnog polja, poznato je, imaju jak klimatski efekat.

Više od 50 odsto u porastu PGT-a koji iznosi 0,8 stepeni Celzijusa tokom 20. veka može biti posledica promena na Suncu.

I za tvrdnju takozvanih kjotoista da će zagrevanje od 2 stepena Celzijusa imati katastrofalne posledice na ekosisteme, pa samim tim ugroziti opstanak ljudske vrste, profesor Karter navodi kao čistu laž. Po njegovom mišljenju, jedna promena od oko 2 stepena Celzijusa bi bila sasvim u okviru prethodnih prirodnih temperaturnih skokova. Ekosistemi su se već mnogo puta adaptirali na takve promene od kada je sveta i života. Rezultat toga je proces nazvan evolucija. Ljudi su se vremenom adaptirali na sve klimatske ekstreme – pa žive od Afrike do Grenlanda.

Ne treba verovati ni raznim kompjuterskim modelima koje kjotoisti pokazuju demonstrirajući da će prosečna globalna temperatura u predviđanjima narednih 100 godina porasti čak za 6 stepeni. Karter tvrdi da se tu radi o determinističkim kompjuterskim modelima (programiranim da pokažu baš to) pošto drugi, isto validni (empirijski) kompjuterski modeli predviđaju, verovali ili ne – zahlađenje.

Što se tiče tvrdnje kjotoista da je današanje topljenje leda na Severnom i Južnom polu događaj bez presedana, Karter predočava činjenice da su zapravo oba ledena pokrivača, i grenlandski i antarktički, danas po debljini i koncentraciji na svom vrhuncu. Led na moru oko Antarktika dostigao je rekord u prostoru 2007. godine, a temperature u arktičkom regionu upravo sada dostižu nivoe prirodnog zagrevanja koje se dogodilo i početkom 1940. i region je tada bio topliji nego u prethodnom periodu.

Karter pobija i tvrdnju kjotoista da se zbog topljenja leda na polovima podiže nivo mora, i otkriva da se nivoi mora menjaju s vremena na vreme i od mesta do mesta. Između 1955. i 1996. nivo mora, na primer, oko ostrva Tuvalu u Polineziji opao je do 105 milimetara (2,5 milimetara godišnje je opadao). U globalu prosečni nivo mora je statistička mera koja nema vrednost za bilo kakva dugoročna planiranja u vezi sa životnom sredinom. Prosečan globalni porast nivoa mora od jednog do dva milimetra godišnje događa se prirodno preko 150 godina i ne pokazuje znake da na njegov porast utiču ljudska aktivnost i industrijalizacija.

Kjoto-protokol, koji će koštati nekoliko triliona dolara i biti ogroman namet zemljama potpisnicima, zapravo neće doprineti nikakvom značajnom hlađenju planete. Globalna temperatura će po ovoj oceni i na način kako je Protokolom predviđeno, do 2050. godine biti smanjena za jedva 0,2 stepena Celzijusa, pod uslovom da svi budu privrženi njegovom sprovođenju.

I to je očito i suština čitave igre. Formiranje velikog klimatskog fonda kojim će raspolagati i kojim će upravljati globalna finansijska oligarhija, uz potpunu kontrolu industrijskog razvoja većine zemalja. Glavni administrator klimatskog fonda bi bio lično Džordž Soroš, nadaleko poznati berzanski špekulant. Psihološki, svi ljudi na planeti će ovakvom „brigom“ praktično biti ujedinjeni u velikom strahu i nadi da im je neophodna pomoć i NEKO ko će ih spasiti od velike klimatske pošasti.

A globalna vera u moć SPASITELJA zapravo je koren nove religije kojom će Novi svetski poredak sa Svetskom vladom pokušati da objedini čitavo čovečanstvo. Jedna vlada, jedna banka, jedna religija.

 

Ostrvo urbane vreline

Tačna temperaturna merenja načinjena pomoću meteoroloških balona i satelita krajem 1950. pokazuju da od 1958. nema atmosferskog zagrevanja. Naprotiv, prosečna merenja temperature na površini zemlje beleže otopljavanje za oko 0,40 stepeni preko proseka za isti period od 1958. Mnogi naučnici čak misle da je i ova termometarska beleška samo posledica efekta nazvanog ostrvo urbane vreline, ali i drugih veštačkih činilaca.

Naime, „ostrvo urbane vreline“ je samo velegradski prostor koji je znatno topliji od okolnih ruralnih delova. Fenomen je prvi put uočen još 1810. Otkriveno je i da je u pojedinim urbanim regionima razlika u temperaturi obično veća noću i najočiglednija je kada je slab vetar. Sezonski gledano, „ostrvo urbane vreline“ se uočava i leti i zimi. Glavni uzrok ovog efekta je modifikacija temperature na površini tla, gde se u gradovima koriste materijali koji zadržavaju toplotu (asfalt, beton, mermer).

Ispuštena energija od zagrevanja stanova je tek na drugom mestu kao uzročnik zagrevanja na ovom urbanom ostrvu.

Što su veći ovakvi populacioni centri, veći je i prostor na kome se ovakav efekat javlja.

Karter dalje tvrdi da bi bilo kakvo dodatno zagrevanje Zemlje koje bi moglo eventualno biti posledica ljudskih aktivnosti iznosilo manje od 1 stepena Celzijusa.

Uprkos utrošku više od 50 milijardi dolara na traženje uzročnika veštačkog zagrevanja od 1990. godine, do danas niti jedan nedvosmislen antropogenični signal nije identifikovan u formiranju globalnog temperaturnog obrasca, tvrdi profesor Karter.

 

IZVOR: http://www.ivonazivkovic.net/KJOTOIZAM.html