Svi znamo da je najviše komentarisana teorija globalnog zagrevanja – teorija staklene bašte. Vidimo takođe da je ona suočena sa velikim problemima, od kojih smo neke do sada pomenuli. Postavlja se pitanje da li postoji neka alternativna teorija koja bi bolje objašnjavala klimatske činjenice.

Danas zvuči čudno da je pre 1980-ih godina Sunce smatrano glavnim uzrokom promena klime. Naučnici su vekovima posmatrali promene aktivnosti Sunca, posebno Sunčeve pege, moćna magnetska polja na Suncu koja utiču i na atmosferu Zemlje. Kada se aktivnost Sunca pojača, zagrevanje Zemljine površine postaje jače i temperature imaju tendenciju rasta. Jedan britanski naučnik je analizirao početkom XIX veka cene pšenice i otkrio je da su one u korelaciji sa brojem Sunčevih pega. Što je aktivnost Sunca jača i broj pega veći – to je klima toplija, žetve bogatije i time cena pšenice niža. Ljudi su instinktivno i zdravorazumski osećali da glavni razlog promena klime mora biti Sunce, a astronomi i geofizičari su ponudili i rekonstrukcije klimatske prošlosti koje su dale neke vrlo upečatljive dokaze za to. Recimo, najhladniji period u istoriji Zemlje u poslednje 3.000 godina je tzv. Malo ledeno doba, od 1400-1850, a u okviru njega period koji se po astronomu Monderu naziva Monderov minimum, od 1645-1715. To je bio period kada praktično nije bilo Sunčevih pega, kada je aktivnost Sunca bila svedena na minimum, a istovremeno period najnižih temperatura u poslednjih nekoliko hiljada godina.

Međutim, neka nova istraživanja su otišla i korak dalje u identifikovanju načina na koje Sunce utiče na klimu na Zemlji. Danski naučnik Henrik Svensmark i nekoliko njegovih kolega širom sveta otkrilo je u poslednjih desetak godina stvar koja bi mogla da zauvek preoblikuje teoriju klimatskih promena. Svensmark je početkom 1990-ih godina objavio članak u kome je tvrdio da Sunce utiče na klimu tako što reguliše indirektno formaciju oblaka. Osnovi teorije su sledeći: oblaci se formiraju pod uticajem kosmičkih zraka (cosmic rays) koji nastaju eksplozijama na zvezdama u udaljenim galaksijama (supernovama) i koji ulaze u Zemljinu atmosferu, služeći kao nukleusi za formiranje oblaka. Kada je Sunce aktivnije, njegovo pojačano magnetno polje prosto oduvava kosmičke zrake dalje od Zemljine atmosfere, utičući time na smanjen intenzitet formiranja oblaka u nižim slojevima atmosfere, što ima snažan efekat zagrevanja. Obratno, kada je Sunce manje aktivno – više kosmičkih zraka dolazi u atmosferu, utičući na veću formaciju oblaka što ima značajan efekat hlađenja. Koliki je taj efekat najbolje svedoči činjenica da je celokupno zagrevanje od porasta koncentracije CO2, od početka industrijske revolucije naovamo procenjeno na 1,4w/m2, dok samo smanjenje oblačnosti za 2% izaziva hlađenje od 1,2 w/m2! Dakle, „Svensmarkov efekat“, kako će kasnije biti nazvana ova teorija, kaže da Sunce kontroliše klimu na Zemlji, utičući na mogućnosti kosmičkih zraka da formiraju nisku oblačnost. Što je jača Sunčeva aktivnost – manje oblaka i toplija klima, i obrnuto.

Ortodoksija globalnog zagrevanja je od početka dočekala na nož Svensmarkovu teoriju. Govorilo se da je to o čemu on govori čista spekulacija, i da nema nikakvih dokaza da kosmički zraci imaju uticaja na formiranje oblaka. Ali, od tada su se desile dve važne stvari. Svesmark je sa svojim timom izveo spektakularni eksperiment u podrumu danskog Astronomskog centra u kome radi, simulirajući uslove iz atmosfere. Komoru sa molekulima vodene pare, i drugih atmosferskih gasova, kao i aerosola koji reprezentuju kosmičke zrake, bombardovao je UV-zracima koji reprezentuju Sunce. Rezultat je bio zapanjujući, vodena para se kondenzovala, kao posledica formacije sitnih kristala aerosola!

Drugi dokaz je došao kao posledica rada dvojice naučnika, Nir Shaviva, jednog od najperspektivnijih svetskih astronoma, koji je pre nekoliko godina proglašen za najboljeg mladog naučnika u Izraelu i profesora Iana Veizera sa Otawa Univerziteta. Oni su napravili rekonstrukciju kretanja temperature i intenziteta kosmičkog zračenja koje dolazi do Zemlje. Rezultati su vrlo zanimljivi: postoji skoro savršeno inverzno koreliranje između te dve veličine: što je temperatura viša – to je kosmičkih zraka manje, i obrnuto. To je do sada najkonkluzivniji mogući paleoklimatski dokaz da je Svensmarkov efekat stvaran.

Inače, među naučnicima, čak izvan kruga „kosmo-klimatologije“ kako je Svensmark nazvao svoju teoriju, ima sve više onih koji smatraju da je Sunce primarni pokretač globalnog zagrevanja i zahlađenja na Zemlji. Na primer, dr Habibulo Abdusamatov, ruski astrofizičar uzbekistanskog porekla, šef laboratorije Punklovo u S. Peterburgu i član Ruske akademije nauka, zatim naučnici sa čuvenog Instituta Maks Plank iz Bazela itd. Tu su i Willy Soon, i Sallie Balunas sa Harvarda i mnogi drugi.

Sve manje ima smisla govoriti o naučnom konsenzusu o teoriji globalnog zagrevanja. Najživlja oblast naučnog istraživanja koja je zabeležila najdramatičniji napredak poslednjih godina je upravo ova „kosmo-klimatologija“ kako ju je nazvao Henrik Svensmark. Ovi naučnici bi svakom zelenom ekstremisti koji ih upita za ulogu CO2 u njihovim objašnjenjima klime, mogli da odgovore na isti način na koji je Laplas odgovorio Napoleonu na pitanje gde je Bog u njegovoj teoriji nastanka sveta: „Meni nije bila potrebna jedna takva hipoteza, Sire“.

Izvor: http://globalnozagrevanje.blogspot.rs/2007/03/nova-teorija-globalnog-zagrevanja.html