Oblaci i padavine

Ako bismo hteli da se po­tanko upoznamo sa među­narodnom klasifikacijom oblaka i njihovim karakte­ristikama, to bi značilo govori­ti o 50 vrsta oblaka i sresti se sa isto toliko njihovih imena na latinskom. Poznavanje tolikog broja oblaka, ipak, ostavimo struč­njacima. Za nas će biti do­voljno da upoznamo jednu uprošćenu klasifikaciju ob­laka.

Po visini na kojoj se jav­ljaju, oblake delimo na VI­SOKE, SREDNJE i NISKE, a prema izgledu i načinu nji­hovog postanka na:

  • GOMILASTE OBLAKE ili KUMULUSE,
  • SLOJASTE OBLAKE ili STRATUSE,
  • SLOJASTO-GOMILA­STE ili STRATOKUMU­LUSE.

Visoki oblaci javljaju se na visinama iznad 6.000 me­tara, srednji u sloju između 2.000 i 6.000, a najčešće na oko 3.000 metara. Niski ob­laci javljaju se u sloju od zemljine površine do 2.000 metara. Oblaci vertikalnog razvitka, o kojima smo već govorili, predstavljaju posebnu porodicu oblaka i to zbog toga što njihova donja osnova najčešće leži na oko 1.000 metara, a vrhovi mogu dopirati čak do stratosfere.

Visoki oblaci bitno se raz­likuju od svih ostalih oblaka, jer u prisustvu ovih oblaka senke predmeta na suncu ne gube potpuno svoju oštri­nu. Visoki oblaci su sastav­ljeni od ledenih kristalića, pa su zbog refleksije Sunče­vih zraka na njima bele boje i lako se prepoznaju. Po izgledu su vlaknasti ili perjas­ti. Kada visoki oblaci prekri­vaju celo nebo ili veći deo nebes­kog svoda, oko Sunca i Me­seca često se javlja karakte­ristična optička pojava koju nazivamo KRUG ili OREOL.

Krug oko Sunca ili Meseca uvek je bele boje, a oreol je sastavljen od duginih boja. Tipičan izgled perjasto-slo­jastog CIRUSA i slojastog CIROSTRATUSA sa kru­gom oko Sunca pokazuje (slika dole).

Srednji oblaci javljaju se kao slojasto-gomilasti i slo­jasti. Prve stručnjaci naziva­ju ALTOKUMULUSI, a dru­ge ALTOSTRATUSI. Slojas­to-gomilasti se javljaju u vidu relativno malih gomila, grumena ili brazda, a pone­kad imaju veoma izrazitu talasnu strukturu. Srednji slo­jasti oblaci liče na ogromno tamno-sivo ćebe, prostrto po većem delu neba ili preko celog nebeskog svoda. Kada su srednji slojasti oblaci tanki, kroz njih se Sunce vidi kao mrlja. Tipičan izgled sred­njih slojasto-gomilastih i slojastih oblaka prikazan je na slici dole.

Niski oblaci javljaju se kao slojasto-gomilasti i slo­jasti. Prve stručnjaci naziva­ju STRATOKUMULUSI, a druge STRATUSI. Posebna vrsta niskih oblaka su slojasto-­kišni oblaci ili NIMBO­STRATUSI. Stratokumulusi su tamnosive boje i obično ne pokrivaju celo nebo. Iz ovih oblaka samo u izuzet­nim slučajevima može da pada slaba kiša ili slab sneg. Stratusi su veoma niski i za njih se često kaže „podignuta magla“. Prisustvo ovih obla­ka asocira na „tmurno vre­me“ bez kiše ili snega.

Stratusi ponekad leže toliko nisko da se vrhovi visokih građevina ne vide. Iz ovih oblaka može da pada izmaglica, vrsta kiše čije su kapljice toliko malene da pri pa­danju jedva savlađuju otpor vazduha. Kada se posmatra­ju prema noćnom svetlu čini se kao da lebde u vazdu­hu.

Slojasto-kišni nimbostra­tusi su tamnosivi oblaci koji, kao što im ime kazuje, redovno daju kišu ili sneg. Gledajući odozdo konture ovih oblaka, jedva se zapa­žaju. Ovi oblaci nose kišu ili sneg koji smanjuju vertikal­nu vidljivost. Po pravilu, ovi oblaci redovno daju dugo­trajne padavine umerenog intenziteta, često sa kraćim prekidima. Tipičan izgled niskih oblaka prikazan je na slici dole.

Sve oblake, sortirane po visini na kojima se stvaraju, izvanredno lepo ilustruje vizija jednog umetnika (slika dole).

OSMATRANJE OBLAKA

Osmatranjem oblaka ut­vrđuje se njihova KOLI­ČINA, VRSTA i VISINA DONJE GRANICEBAZA OBLAKA. Količina oblaka ocenjuje se odokativno. To se radi na taj način što ceo nebeski svod zamislimo kao celinu od 8/8. Kada oblaci prekriju polovinu neba kaže se da je količina oblaka 4/8. Četvrtina neba pokrivena oblacima biće ocenjena kao 2/8. Kada nema oblaka 0/8. Kada se kaže da je količina oblaka 4/8, to nikako ne znači da su se oblaci na nebu tako „postrojili“ da je jedna polovina neba oblačna, a druga vedra. Razbacane oblake ili grupe oblaka osmatrač u mislima spaja u celinu i procenjuje njihovu količinu.

Pri osmatranju oblaka uzima se u obzir UKUPNA količina, dakle računajući prisustvo visokih, srednjih i niskih oblaka. Za potrebe vazduhoplovstva posebno se procenjuje količina niskih oblaka. Kada, na primer, nebo prekrivaju samo visoki oblaci, to će biti ocenjeno kao 8/8, mada prisustvo ovih oblaka ne asocira na oblačno vreme. Neprofesionalnog osmatrača oblačno vreme asocira na prisustvo niskih ili srednjih oblaka koji pokrivaju celo nebo.

Visina donje granice od­ređuje se samo za nisku ob­lačnost. I ovo se može vršiti odokativno, ali pri tome mogu da se učine i grublje greške, na­ročito u ravnicama. U pla­ninskim predelima refe­rentni nivoi su poznate visi­ne okolnih brda i planinskih vrhova i prevoja, te su greške u oceni visine donje gra­nice niskih oblaka male. Na aerodromima, visina niskih oblaka meri se elektronskim uređajima. U poslednje vre­me sve češće su u upotrebi laserski merači. Princip me­renja je isti kao i radarom: meri se vreme koje protek­ne od momenta odaslatog impulsa do prijema reflek­tovanog signala od osnove oblaka. To vreme se deli sa dva i tako dobija visina obla­ka. Na odgovarajućoj traci vrši se neprekidan zapis vi­sine oblaka.

NEŠTO O PADAVINA­MA

Mnoge aktivnosti moguće je izvoditi u uslovima pada­vina, ali to znači u ambijentu otežanih uslova. Otuda tre­ba reći nešto i o padavina­ma. Korisno je znati da se sve padavine mogu podeliti u dve grupe: padavine koje se stvaraju na zemlji i one koje padaju iz oblaka.

U prvu grupu spadaju: rosa, slana, poledica i inje i stručnjaci ih nazivaju LITOMETEORI­MA.

U drugu grupu spadaju: kiša, izmaglica, sneg, susnežica i grad, a stručni naziv je HIDROMETEORI.

Rosa i slana se javljaju u jutarnjim časovima iz istih onih razloga iz kojih se javlja i magla: kondenzacijom vodene pare na ohlađenim predmetima zemljine povr­šine (rosa), odnosno subli­macijom vodene pare kada površina Zemlje i predmeti na njoj dostignu temperatu­ru ispod nula stepeni (sla­na).

Da bismo objasnili nasta­nak poledice, podsetimo na činjenicu da vodene kapljice u oblacima i kapljice kiše mogu da se održe u tečnom stanju i pri temperaturama znatno ispod nule. Eksperi­mentima je dokazano da se najsitnije kapljice vode, pre­čnika nekoliko mikrona, mogu da održe u tečnom sta­nju i pri temperaturi od -35°C. Relativno velike kapi, kao što su kišne, mogu da ostanu u tečnom stanju pri temperaturama nekoli­ko stepeni ispod nule. Ob­lačne kapljice i kapljice kiše čija je temperatura ispod nule, nazivamo PREHLA­ĐENIM KAPLJICAMA. Osobina ovih kapljica je da se pri dodiru sa bilo kojim predmetom trenutno mr­znu. I najčešći način nasta­janja poledice je upravo taj: kapljice prehlađene kiše, udarajući u zemljinu površinu i predmete na njoj, tre­nutno se mrznu stvarajući ledenu koru. Poledica ovog tipa može da bude veoma opasna pojava. Mostar je, na primer, 1960. godine bio tri dana odsečen od sveta zbog nezapamćeno intenzivne poledice, zapra­vo ledene kiše koja je za kratko vreme nataložila više od 10 cm leda.

Poledica može da nastane i mržnjenjem mokre zemlje i predmeta na njoj ako tem­peratura opadne ispod nule.

Kiša je u većini slučajeva rezultat spajanja sitnih kap­ljica. Uzastopnim spajanjem nastaju kišne kapljice, težine dovoljne da savladaju otpor vazduha i uzlazne struje u oblacima. Na sličan način, spajanjem kristalića leda u oblacima čija je tem­peratura ispod nule, nastaje sneg. U olujnim oblacima kišne kapljice mogu jakim uzlaznim strujama da budu podignute do nivoa mržnje­nja. Jednom zamrznute kiš­ne kapljice mogu i po nekoliko puta da budu podignute do nivoa mržnjenja. Tada se svaki put oko njih stvara led, te grumuljice narastaju slojevito, slično glavici luka, dok ne postanu tako teške da savladaju uspone struje i padaju kao grad (slika dole).

Na slici mogu da se vide zrna grada u prirodnoj veličini. Neka od njih su rasečena, pa se lepo vidi sloje­vitost njihove građe. Broj slojeva govori o tome koliko je puta grumuljica leda padala kroz oblak i bivala po­novo podignuta na velike vi­sine.

Izvor: http://www.natura.rs/feljton1