Iako nisam ekspert za prirodne nauke, izložiću ukratko popularno osnove teorije o čovekovom uticaju na globalno zagrevanje, kao i neke široko poznate činjenice koje problematizuju tu popularnu teoriju.
U osnovi teorije je pretpostavka o delovanju Zemljine atmosfere kao „staklene bašte“. Atmosfera se sastoji od velikog broja gasova, uključujući azot koji čini najveći deo atmosfere, ugljenik, kiseonik, metan i razne druge. Manji deo tih gasova su tzv. gasovi staklene bašte. U njih spadaju vodena para, metan i CO2. Njihova koncentracija se meri milionitim delovima ukupne zapremine atmosfere. Koncentracija ugljen-dioksida je sada oko 380 milionitih delova, a u prošlosti je bila manja od 280 milionitih delova. Daleko najveći gas staklene bašte je vodena para, na koju otpada preko 95% tih gasova.
Gasovi staklene bašte omogućavaju život na Zemlji. Da nije njih, Sunčeva energija koja dolazi do Zemljine površine bi bila emitovana natrag u svemir, i temperature na našoj planeti bi bile toliko niske da život uopšte ne bi bio moguć. Gasovi staklene bašte „hvataju“ deo te Sunčeve energije koja se „odbija“ od površine Zemlje i emituju je natrag u amtosferu. Na taj način oni planetu zagrevaju do stepena koji na njoj omogućava život.
Osnovna tvrdnja teorije antropogenog globalnog zagrevanja jeste da čovek emisijom CO2 povećava koncentraciju gasova staklene bašte, doprinoseći da se više toplote zadržava u atmosferi, jer staklenička „zavesa“ u gornjim slojevima atmosfere postaje znatno gušća, sprečavajući jedan deo energije da se emituje u kosmos. Ovaj efekat naučnici zovu „radijacijsko forsiranje“ staklene bašte od strane čoveka. Zaključak je jednostavan – da bi se izbeglo dalje zagrevanje planete potrebno je smanjiti emisiju CO2 iz industrijskih dimnjaka i automobila, da bi se kompozicija atmosferskih gasova ponovo vratila u normalu.
Osnovnim i najozbiljnijim dokazom teorije o CO2 kao gasu odgovornom za zagrevanje atmosfere se smatraju analize izotopa ugljenika i kiseonika iz ledene kore sa Grenlanda i Antarktika. U ovim izotopima u ledu su pohranjeni podaci, kako o temperaturama, tako i o koncentracijama CO2 u prošlosti. I te rekonstrukcije su pokazale da postoji izvanredno bliska korelacija između promena trendova temperatura i promena koncentracije CO2 u atmosferi u prošlosti. Kada temperatura raste – raste i koncentracija CO2 i obrnuto, i to u vrlo bliskoj korelaciji. Ovo je kamen temeljac teorije antropogenog globalnog zagrevanja kao navodne posledice emisije „viška“ CO2. U prošlosti je taj gas uvek rastao zajedno sa porastom temperature, što znači da je bio odgovoran za taj porast, pa je logično pretpostaviti da je tako i danas. Emisija CO2 koji industrija i automobili pumpaju u atmosferu mora biti redukovana da bi se porast temperature zaustavio.
U flimu Inconvinient Truth, američkog političara Al Gora, imate vrlo upečatljivu popularnu prezentaciju ovog fakta. U jednom snimljenom predavanju, Al Gore pokazuje Power point simulaciju sa paralelnim grafikonima kretanja temperature i koncentracija CO2 u proteklih nekoliko stotina hiljada godina. Paralelni grafici koji se skoro savršeno poklapaju, izgledaju zaista impresivno. Al Gore ironično pita svoju publiku: „Do they fit together“?
Ipak, Al Gore publici nije pomenuo sledeću vrlo važnu činjenicu vezanu za odnos između parametara o kojima je reč. Pažljivim ispitivanjem rezultata analiza izotopa iz ledene kore, nepobitno je pokazano da je u prošlosti promena koncentracije CO2 kasnila po više stotina ili hiljada godina za porastom temperature! Recimo, za čuveno istraživanje sa stanice Vostok sa Antarktika, gde je bilo reči o klimatskom ciklusu od pet hiljada godina, naučnici su pokazali da je porast CO2 kasnio oko 800 godina za porastom temperature. Isti rezultati su dobijeni za sve druge rekonstrukcije klimatske prošlosti – najpre se Zemlja zagrevala sa relativno niskim koncentracijama CO2, a onda nakon protoka više stotina ili hiljada godina (zavisno da li se radi o dužim ili kraćim klimatskim ciklusima) javljao se nusprodukt – porast CO2.
Posledice ovog saznanja su dramatične – ako su ove analize tačne (a niko do sada nije ni pokušao da ih ospori), onda je očigledno da je porast atmosferske koncentracije CO2 ne uzrok, nego samo posledica zagrevanja na Zemlji, koje se dešava iz sasvim drugih razloga – poput promena ugla Zemljine ose, uticaja Sunčeve aktivnosti na direktno zagrevanje ili na slabljenje efekta kosmičke radijacije na formaciju oblaka, itd. Ali, zašto CO2 toliko kasni za temperaturom? Naučnici imaju objašnjenje i za to: daleko najveći deo atmosferskog ugljen-dioksida potiče iz okeana – zbog toga što su toliko veliki i duboki okeanima treba mnogo više da se zagreju nego kopnu. Kada se okeani sa zakašnjenjem ipak zagreju, rastvorljivost CO2 u vodi opada i on se emituje u atmosferu – zato koncentracija CO2 sa porastom temperature raste, i zato raste sa zakašnjenjem. Kada se Zemlja ohladi, okean se analogno prethodnom slučaju, i hladi sporije od kopna, ali kad se to ipak desi, onda rastvorljivost CO2 raste, i on se apsorbuje iz atmosfere nazad u vodu. Tako se objašnjava činjenica relativno visokih koncentracija ovog gasa na početku ledenih doba, jer temperatura atmosfere pada mnogo brže od brzine readmisije CO2 u okeanima.
Tako je cela teorija o ljudskom globalnom zagrevanju zapravo zasnovana na jednoj očiglednoj grešci – okretanju kauzalnog niza naglavačke: umesto (istinite) tvrdnje da zagrevanje izaziva porast koncentracije CO2 emisijom iz okeana, tvrdi se, bez ikakvog uporišta, da CO2 izaziva zagrevanje. Uvek kada Vam neko priča o naučnom dokazu da CO2 zagreva planetu, treba da ga upitate – kako to da je u prošlosti rast CO2 uvek kasnio stotinama godina za temperaturom?
Na jednom Internet blogu, postavio sam ovo jednostavno pitanje Williamu Conolley-u, koji je profesor klimatologije, mislim na MIT-u, i urednik Wikipedije za klimatska pitanja, inače vatreni zagovornik teorije antropogenog zagrevanja. On me je uputio na sledeći post na blogu koji vodi on sa svojim prijateljima. U tom postu se razvija teorija takozvane pozitivne povratne sprege. Po njihovom mišljenju, tačno je da zagrevanje počinje iz nekog „nepoznatog razloga“ u prvoj petini perioda, ali se onda nastavlja pod uticajem CO2 koji se emituje iz okeana, i koji „amplifikuje“, tj. pojačava zagrevanje koje potiče iz drugih izvora. Tako smo dobili čudnu teoriju – prvih 20% perioda zagrevanje se događa kao posledica jednog uzroka, a narednih 80% kao posledica sasvim drugog.
Na stranu što ovakvo rezonovanje pada pod sečivo Okamovog brijača – traži komplikovanije objašnjenje u prisustvu jednostavnijeg, ono pati od još većeg problema. Naime, ja sam pitao Mr Conolleya kako je onda moguće da se taj mehanizam povratne sprege toplote i CO2 ikad prekine; tj. kada jednom Zemlja počne da se greje zbog npr. uticaja Sunca, i povećanje koncentracije CO2 dovede do famozne „amplifikacije“, kako je onda bilo moguće da se planeta ikada kasnije ohladi? Kako su, recimo, bila moguća velika ledena doba (kada je temperatura padala i po 7 stepeni C vrlo brzo) i takođe manji klimatski ciklusi zahlađenja (recimo takozvane Dark Ages od 4-8. veka nove ere i Malo ledeno doba od 14-19. veka, kada su temperature pale i za po nekoliko stepeni Celzijusa u toku samo 100 ili 150 godina u odnosu na ranije tople periode – rimski i srednjovekovni)? A ako je to bilo moguće u prošlosti, zašto onda ne bi bilo moguće i u budućnosti? Drugim rečima, ako su drugi prirodni faktori mogli da ponište i preokrenu dejstvo CO2 u prošlosti, zašto to isto ne bi mogli i sada ili u budućnosti? Po čemu je ovaj period izuzetan? Profesor mi nije odgovorio na ovo pitanje, tako da mogu samo da nagađam šta je teorija u ovom slučaju.
A dokazi iz ledene kore nam govore još neke zanimljive stvari oko CO2, osim kašnjenja njegovog porasta za temperaturom. Naime, sama koncentracija CO2 ne korespondira skoro uopšte sa temperaturom, iako promena koncentracije, uz vremensko kašnjenje, odlično korespondira sa promenom temperature. Recimo, temperatura je bila u rimskom i srednjovekovnom periodu u proseku 1-1,5 stepeni viša nego danas tokom više stotina godina, a ipak po nalazima iz ledene kore atmosferska koncentracija CO2 je bila niža od današnje. Isto važi i za period Bronzanog doba (Optimuma Holocena, kako ga zovu klimatolozi) od pre 9.000-5.000 godina kada je globalna temperatura hiljadama godina bila viša za preko 2 stepena od današnje, a sa manjim koncentracijama CO2 od današnjih! Ili još gore, pre 120.000 godina, kada je po nalazima IPCC koncentracija CO2 takođe bila znatno niža od današnje, a globalna temperatura je bila viša za oko 5 stepeni od današnje, a najveći deo sveta prekriven tropskim šumama. Iz tog perioda su u koritu Temze iskopani skeleti krokodila, nilskih konja, hijena i lavova, dakle Britanija je imala klimu poput podsaharske Afrike danas!
A ima i suprotnih primera, gde je sa višim koncentracijama CO2 od današnje, temperatura bila niža ili tek neznatno viša. Ako, recimo, odete dalje u prošlost, u period Eocena pre oko 50 miliona godina, koncentracija CO2 je bila viša za oko 6 puta od današnje, a temperatura slična kao u „našem“ srednjem veku – oko 1,5 stepeni viša od današnje. U periodu Ordovik pre 440 miliona godina, koncentracija CO2 je bila čak 18 puta viša od današnje, a najveći deo kontinenata je bio pokriven lednicima!
Dakle, istorijske rekonstrukcije nam pokazuju, sa jedne strane znatno toplije periode sa manjim koncentracijama CO2 od današnjih, a sa druge strane hladnije ili neznatno toplije periode sa mnogostruko višim koncentracijama CO2 od današnjih. Očigledno je da CO2 uopšte nije važan faktor pri kolebanju temperature, i da zadovoljavajuće objašnjenje klimatskih ciklusa moramo tražiti na nekom drugom mestu. U nekim od budućih postova ćemo prikazati određene savremene i starije teorije koje mnogo ubedljivije od CO2 objašnjavaju klimatske promene.
Izvor: http://globalnozagrevanje.blogspot.rs/2007/03/staklena-bata-i-ugljen-dioksid-kao.html