U prvom postu o Climategate-u bilo je reči o štelovanju podataka iz temperaturnih rekonstrukcija udaljene prošlosti, da bi se demonstriralo kako je zagrevanje u 20. veku bilo „bez presedana“.

Ali, naše elitno društvo klimatologa misli da bi i stvarne podatke iz 20. veka trebalo malo „izmasirati“. Jedan od problema sa kojim su se oni suočili u pogledu temperaturne istorije 20. veka jeste da se kretanja globalne temperature ne poklapaju sa predviđanjima teorije; zagrevanje počinje „suviše rano“. U periodu 1920-1945, kada je emisija CO2 bila relativno niska i kada po nalazima IPCC čovek nije mogao imati većeg uticaja na globalnu temperaturu, Zemlja se ipak zagrejala oko 0.45 stepeni C, što je u osnovi slično stopi zagrevanja u periodu 1975-2000. Ovo ne valja, jer ne predstavlja teoriju o CO2 kao uzroku zagrevanja u najboljem svetlu. Ako je u prvoj polovini 20. veka uzrok bilo Sunce, ili okeani ili bilo koji drugi prirodni faktor, što ne bi i kasnije??? Pogađate, treba zato „popraviti“ podatke iz 1930-ih i 1940-ih i eliminisati ili barem minimizirati zagrevanje iz tog perioda. Piše Tom Wigley čitavom društvancetu 29. septembra 2009. godine o tome šta uraditi sa globalnim zagrevanjem 1920-1945:

„Dakle, ako bismo mogli da smanjimo temperaturu iznad okeana za recimo 0,15 stepeni, onda bi to bilo signifikantno za globalni prosek – ali još uvek bismo morali da objasnimo porast iznad kopna. Namerno sam izabrao 0.15 stepeni. To još uvek ostavlja porast iznad okeana, jer mislim da moramo da imamo neki porast iznad okeana da bi objasnili zagrevanje iznad kopna (bilo kroz neki zajednički faktor zagrevanja, ili preko okeana koji utiče na zagrevanje kopna ili obratno, ili možda sve to zajedno)“.

Momci su lukavi: ako otvoreno falsifikuju podatke iznad okeana potpunim „ukidanjem“ zagrevanja, neće moći da objasne zagrevanje iznad kopna. Trebaće im novi falsifikat, a to je teško napraviti. Zato Wigley predlaže da „smanje temperaturni skok“ za 0.15 stepeni (ukupno zagrevanje 1920-1945. je bilo oko 0.45 stepeni C). Ne možemo da eliminišemo prokleti „blip“ iz 1940-ih u potpunosti, ali smanjićemo ga barem (to jest sad neće moći, jer su u međuvremenu provaljeni).

Ovo je inače omiljena tehnika klimatologa. Kako vreme prolazi, rade se nove i nove „korekcije temperature“ pri čemu uvek 1930-e i 1940-e postaju sve hladnije i hladnije, a poslednje decenije 20. veka sve toplije i toplije. Najflagrantniji primer za ovo orvelovsko prepravljanje klimatske prošlosti su korekcije koje vrši NASA i notorni James Hansen. Sirovi podaci o temperaturi u SAD pokazuju da je u periodu od 1940. do danas u SAD došlo do zagrevanja od samo 0.1 stepena C, što je veće od margine greške merenja (dakle globalno zagrevanje 1975-2005. je jedva nešto veće od globalnog zahlađenja 1945-1975!!!). Ipak, kad pogledate finalne podatke ispada da je zagrevanje 0.6 stepeni! Različitim tehnikama korigovanja i štelovanja oni su izmislili pola stepena C zagrevanja koje ne postoji u originalnim, sirovim podacima. Pogledajte ovde grafikon razlike između sirovih i naštelovanih podataka koje su oni sami objavili. A ovde imate animirani grafikon koji pokazuje kako se odnos 1930-ih i 1990-ih promenio posle jednog od tih štelovanja koja je Hansen uradio 2001.

Naravno, u nekim slučajevima je neophodno vršiti korekcije. Recimo, meteo stanice koje su se početkom veka nalazile u ruralnim ili suburbanim krajevima tokom veka su zbog urbanizacije često završavale kao urbane stanice usred mora čelika, asfalta i betona. To podiže veštački temperaturu (efekat urbanog ostrva toplote) i potrebno je korigovati nove podatke „nadole“. Ali, oni su umesto toga dodali, tj. „zagrejali“ dodatno nove podatke! Čak i sa urbanim efektom, zagrevanje posle 1940. bilo je relativno malo. Plauzibilna korekcija bi ga verovatno eliminisala sasvim. Ali oni su ga uvećali pet puta! I to važi za Ameriku, gde oni objavljuju metodologiju kojom vrše korekcije, kao i sirove podatke. Za ostatak sveta niko nema pojma šta oni rade, kako Jones i engleska grupa, tako i Hansen i američka grupa. Phil Jones je jednom australijskom istraživaču koji mu je tražio samo listu stanica na osnovu koje je kreirao svoj temperaturni indeks HADCrut (ne i procedure korigovanja ni sirove podatke) odgovorio: „Zašto bih Vam ja dao podatke kad Vi hoćete da nađete neku grešku u njima“? Pre 15 dana je izjavio da je „izgubio“ sirove podatke, i da ima samo korigovane („value-added“!) u svom posedu! Mi, dakle, ne znamo ni koje stanice je on koristio u kreiranju svog „autoritativnog“ indeksa globalne temperature, niti kako je podešavao i korigovao sirove podatke! I na osnovu njegovih tvrdnji i „podataka“ poreski obveznici ovog sveta treba da plaćaju hiljade milijardi kroz sheme racionisanja potrošnje energije i da se žrtvuju za spas planete (!?).

Za mnoge ljude je ovo bilo zaista šokantno – naučnici, koje smo svi naučeni da poštujemo kao nepristrasne tragaoce za istinom, spremni su da falsifikuju direktno istinu zarad političkih razloga. Mnogi će morati polako da uče da žive za saznanjem da vera u eksperte koji u „javnom interesu“ određuju politiku i cost-benefit standarde racionalnosti može voditi samo ovome i ničemu drugom.

Sutra još o štelovanju podataka.

Izvor: http://trzisnoresenje.blogspot.rs/2009/12/climategate-2.html