Globalno zagrevanje i Majka Priroda

Jedan od glavnih problema sa kojim se religija globalnog zagrevanja-klimatskih promena poslednjih godina suočava je odbijanje Majke Prirode da sarađuje. Naime, po svim podacima koje imamo, od 1997. ili 1998. nije bilo nikakvog zagrevanja – trend je praktično ravan nuli.

Pre nekoliko dana došla je krucijalna potvrda: Univerzitet East Anglia koji kompilira najcitiraniji temperaturni indeks na svetu, koji koriste i UN i SMO i svi drugi, takozvani HadCrut, izdao je najnoviju verziju svojih podataka koji pokrivaju period sve do avgusta 2012. Podaci govore da nema nikakvog zagrevanja već 16 godina!

Ovo predstavlja problem, jer svi klimatski modeli koje IPCC koristi kao oruđe širenja panike imaju projektovanu dekadnu stopu globalnog zagrevanja od oko 0.2 stepena C. U realnosti mi već 16 godina nemamo nikakvog zagrevanja. Kako pomiriti tu činjenicu sa prognozama koje kažu da je u istom periodu globalna temperatura trebalo da poraste za više od 0.3 stepena?

Naravno, najjednostavniji okamovski odgovor, koji preferiraju neki od najboljih klimatologa na svetu poput Richarda Lindzena ili Roya Spencera jeste da mi nemamo pojma šta uzrokuje cikluse zagrevanja i zahlađenja, i da su modeli zasnovani na tome da je CO2 glavni uzrok puko nagađanje. Naravno, to ne znači da CO2 nije staklenički gas, i da porast njegove koncentracije neće voditi zagrevanju. Kada koncentracija CO2 poraste, to može izazvati porast temperature, ali se istovremeno menja i hiljadu drugih parametara i uzročnih veza koje niko ne razume. Recimo, zašto se globalna oblačnost menja, i kako se tačno formiraju oblaci? Niko ne ume da objasni do kraja niti proces nastanka oblaka, a još manje uzroke multidekadnih varijacija oblačnosti! I kao šlag na tortu – povećanje oblačnog pokrivača za samo 2% bilo bi dovoljno da neutrališe celokupno stakleničko zagrevanje od početka Industrijske revolucije do danas, a najmodernije satelitsko merenje oblačnog pokrova ima grešku merenja koja je veća od te magnitude! Eto, tolike su otprilike razmere ljudskog neznanja o klimi.

U skladu sa ovim, odsustvo zagrevanja u periodu od 16 godina samo znači da CO2 ne igra važnu ulogu u klimatskim procesima koji kontrolišu temperaturu. Šta god da je kontroliše, očigledno je mnogo jače od CO2. A šta kontroliše globalnu temperaturu? Kratak i jedino ozbiljan odgovor je – nemamo pojma (tu mislim i na one koji stalno šire teorije o Sunčevom uticaju, i to je jednako spekulativno i nedokazano kao i CO2).

Ali, naravno, ovakav jednostavan i banalan odgovor bi ugrozio dve stvari istovremeno: prvo, desetine i stotine miliona dolara grantova za istraživanja uticaja klimatskih promena i načina da se njihov efekat smanji. Ako se cela teorija na kojoj se sve to zasniva (CO2 uzrok) odbaci, zakonodavci će biti mnogo skeptičniji u produžavanju finansijske bonance za klimatologe, meteorologe, i još više, za hiljade parazita u ekološkim, političkim naukama i sličnima koji se šlepaju uz ove, ne bi li i oni izvukli koju crkavicu.

I drugo, jedan od definišućih političkih projekata modernog doba, najjači adut koji su zagovornici socijalizma i centralnog planiranja preko globalnih institucija izmislili u poslednjih 30 godina bi pao u vodu. Setimo se kako je Žak Širak rekao da je Kjoto protokol koristan čak i ako nema opasnosti od globalnog zagrevanja, jer predstavlja začetak svetske vlade. Ako se javno prizna da je cela ta teorija kaput, kao što je svakome danas jasno da jeste, ovim „snagama“ svetskog mira i demokratije se nameće veliki trošak iznalaženja i propagiranja nove katastrofe koja zahteva isto globalno rešenje (naime, centralizaciju vlasti i globalnu regulativu proizvodnje i potrošnje energije kao glavnu polugu kontrole svetske ekonomije). Decenije rada na ovom projektu, na svim tim dogovorima, sporazumima i protokolima o smanjenju emisija bi pale u vodu.

Zato ne očekujte uskoro priznanje da nema globalnog zagrevanja (kao što podaci kažu da ga nema), već očekujte nove i nove izgovore, poput onog da ovo nije dovoljno dug period vremena (iako su isti ljudi pre koju godinu tvrdili da je 15 godina dovoljan period sa testiranje klimatskih modela), ili nove pokušaje štelovanja podataka, što takođe ne treba isključiti. Iskustva sa tim su bogata.

Izvor: http://trzisnoresenje.blogspot.rs/