Sve je počelo 1847. godine, kada se Vladimir Jakšić (1824-1899) vratio u Beograd sa školovanja u Austriji i Nemačkoj. Na bečkoj politehnici je završio trgovački kurs, a zatim je u Tibingenu studirao finansije i statistiku. Iz Tibingena odlazi u Hajdelberg, gde kod profesora Raua studira ekonomiju. Rau je smatrao da se nacionalna privreda mora planirati u skladu sa klimatskim uslovima. Pod njegovim uticajem Jakšić je u Beograd poneo SIKSOV TERMOMETAR za merenje trenutne, minimalne i maksimalne temperature. Na porodičnom imanju na Senjaku u Beogradu, od 1. januara 1848. godine svakodnevno je merio temperaturu vazduha, osmatrao stanje neba, beležio meteorološke pojave i sve promene na reci Savi.

Jakšić je prve rezultate svojih osmatranja i merenja publikovao u „Glasniku Društva srpske slovesnosti“ 1851. godine, u tekstu pod naslovom Građa za državopis Srbije – Klimatičeska otnošenija zemlje (stranice 262-276).

Komentarišući dobijene srednje temperature kaže: „Beograd leži na jednoj izotermičkoj liniji sa Mlecima i Carigradom (misli na srednju godišnju temperaturu)… Beograd tako žarku letnju toplotu – tj. kroz mesece jun, jul i avgust – ima da iz pri ruci stojećih mi podataka ni jedno mesto naći nisam mogao koje bi na ravnoj izotermičeskoj liniji sa njim ležalo. Beograd ima 25,5, Florenca pak u Toskani 24,0. Ovo se čudnovato pojavilo jedinstveno iz različitosti svojstava kontinentalne klime.“

Veoma teatralan, Jakšić sledeći svoj rad 1854. godine posvećuje „Njegovom Veličanstvu Caru Ruskom Nikolaju Pavloviču, štedrom pokrovitelju Serbije“ i u njemu zaključuje: „Sa našom se klimom već i u tome obziru zadovoljiti moramo, što mrazevi rano prestaju a pozno nastaju. Još nam nije poznato da njih i u maju i septembru biti može, kao na primer u Beču, Briselu, Petrogradu i u drugim gradovima što ih ima“ (stranice 227-269).

Uputstvo za osmatranja

Godinu 1854. su po ćudljivosti vremena upamtili Francuzi, koji su ratovali na Krimu. Oluja je 14. novembra uništila njihov logor na obali Crnog mora i nanela ogromnu štetu mornarici. Dan ranije nevreme je zahvatilo srednju Evropu. Da su Francuzi bili obavešteni o nailasku nevremena, šteta bi bila mnogo manja. To ih je navelo da u Francuskoj organizuju mrežu od 20 meteoroloških stanica, koje su svakodnevno slale izveštaje u Pariz. Po uzoru na njih, i druge države su formirale svoje mreže, te je tako ubrzo nastala evropska meteorološka mreža stanica.

U proleće 1855. godine Vladimir Jakšić je o svom trošku krenuo na studijsko putovanje po Evropi, da bi se upoznao sa načinom funkcionisanja te mreže stanica. Sa puta se vratio krajem avgusta, a obišao je Veneciju, Torino, Milano, Firencu, Pariz, Brisel, Minhen i Beč. U Briselu je Žaku Ketelu, direktoru prve belgijske opservatorije i osnivaču savremene statistike, obećao da će u Srbiji organizovati mrežu od 12 stanica i pokazao mu podatke koje je lično već prikupio na Senjaku.

Smatrajući da je osnivanje meteorološke mreže stanica značajnije za kulturni napredak Srbije od otvaranja škola, u Beču je naručio instrumente ne za 12, već za 20 stanica. Planirao je na 40 kvadratnih milja jednu stanicu, dok je u Austriji jedna dolazila na 100. U oktobru 1855. godine je na Senjaku otpočeo i sa merenjem vlažnosti vazduha.

U Beogradu 21. aprila 1856. godine predsednik Društva srpske slovesnosti, ministar prosvete i pravosuđa Stefan Marković potpisao je Jakšićevo „Uputstvo za osmatranje vremenskog beleženja u Srbiji.“ To Uputstvo je objavljeno u osmoj svesci „Glasnika“, 1856. godine, zajedno sa beogradskim dnevnim podacima za period 1851-1856. i još jednom klimatskom analizom (stranice 283-350). Bilo je namenjeno osmatračima i obezbeđivalo je istovetnost merenja, osmatranja i beleženja meteoroloških podataka. Jakšić je u svojim meteorološkim dnevnicima datume beležio po novom kalendaru, dok se starog pridržavao u privatnom životu. Nije prihvatio Vukovo pismo, a lično ga je poznavao – Vuk mu je u Beču nabavljao najnovija izdanja knjiga iz oblasti meteorologije.

Njegov otac, Jakov Jakšić (1774-1848) napravio je prvu finansijsku reformu u Srbiji: odvojio je državni novac od kneževog. Jakov Jakšić je svoje bogatstvo stekao kao trgovac u Pešti, a u Srbiju se vratio povučen željom da učestvuje u oslobađanju Srbije od Turaka. U borbama za oslobođenje Beograda dobio je ime Jakšić, po kuli u čijem je oslobađanju učestvovao (njegovo ranije prezime bilo je Popović). Vladimira je dobio u svojoj pedesetoj godini života. Druge dece nije imao. Dok se Vladimir školovao u inostranstvu, podigao mu je na Senjaku letnjikovac ciglama na koje je dao utisnuti pečat u obliku srca, u koji su upisani inicijali imena Vladimira Jakšića. Zahvaljujući imetku koji mu je otac ostavio, u okviru kojeg je bila i trgovina u porodičnoj kući u Karađorđevoj ulici (danas broj 32), Vladimir se mogao baviti meteorologijom o svom trošku.

Prva klimatologija

Vladimir Jakšić je zabeležio da je, u vreme njegovog studijskog putovanja po Evropi 1855. godine, merenja na Senjaku obavljao njegov učeni sadrug Vuk Marinković (1808-1859), a o ostalim posmatračima ništa nije zabeležio. Ti drugi posmatrači su bile žene iz njegove porodice, njegova majka, prva supruga, a potom kćerke, Milica iz prvog braka i Olga iz drugog. O njegovim kćerima se veoma malo zna, o njihovom školovanju ništa, samo je upamćeno da su govorile osam svetskih jezika. Nijedna nije ostavila potomstvo, niko nije sačuvao njihove fotografije, pa ni priču o njihovim životima. Ta priča je utkana u istoriju razvoja meteorologije i astronomije u Srbiji i ona je mera duhovnosti srpskih žena, koje su pomagale aktivnosti svojih očeva i muževa.

Na Đurđevdan 1856. godine, na svoj tridesetdrugi rođendan, Vladimir Jakšić je počeo da raznosi instrumente po Srbiji. Do decembra te godine proradilo je 19 stanica. Meteoroloških osmatranja su se prihvatili najobrazovaniji i najugledniji ljudi, među kojima se posebno izdvajao upravnik ekonomije u Topčideru Vladimir Jovanović. Njegovo bavljenje meteorologijom prešlo je okvire meteoroloških merenja: napisao je knjigu pod naslovom Nauka o atmosferi i promenama u atmosferi i o njihovom značaju za rastinje, koja je štampana u 28. svesci „Glasnika Društva srpske slovesnosti“ (1863), a Josif Pančić je to delo u sadržaju „Glasnika“ nazvao Klimatologija (stranice 1-182). To zaista i jeste prva klimatologija napisana lepim, jasnim, razumljivim srpskim jezikom i Vukovim pismom. U njoj je Jovanović prikazao na kom su nivou u Evropi saznanja u toj oblasti.

Vladimir Jakšić je 1857. godine povećao broj stanica sa 20 na 27, pa je tako Srbija dobila najgušću meteorološku mrežu, koja se posle sedam godina počela osipati, jer je prihvatio i posao u Ministarstvu finansija (osnovao je prvo statističko odeljenje u Srbiji i do penzionisanja bio njegov načelnik). U kontinuitetu je radila stanica na Senjaku – od 1. januara 1848. do 31. decembra 1899. godine. Kako se Jakšić počeo loše osećati u junu 1899, pri merenjima su mu pomagale kćerke Milica i Olga. Jakšić je umro 28. avgusta 1899. godine, a one su nastavile sa merenjima do kraja te godine.

Jakšićevi dnevnici osmatranja su predati Milanu Nedeljkoviću, osnivaču i upravniku Astronomske i meteorološke opservatorije.

Još pojedinosti iz života i rada Vladimira Jakšića, njegove klimatske analize objavljene u pomenutim Glasnicima Društva srpske slovesnosti i Državopisu Srbije možete pogledati u knjizi METEOROLOŠKA DELATNOST VLADIMIRA JAKŠIĆA (RHMZ, 1987).

 

Veći deo teksta preuzet sa sajta http://www.planeta.org.rs/