LOPTASTE MUNJE

Tekst iz knjige PRIČE O VREMENU I KLIMI – Mihailo B. Popović

Loptasta (ili kuglasta) munja je dosta redak oblik munje. Pojavljuje se za vreme jakog nevremena, po pravilu, posle višestrukih električnih pražnjenja praćenih običnim munjama i jakim pljuskovima kiše.

Ona ima izgled vatrene lopte i različitih je boja. Svetlost joj nije previše jaka, približno je jednaka svetlosti mat električne lampe od 100 W uključene pri dnevnom osvetljenju. Boja joj može biti od bledo crvene ili narandžaste do bele, a često je i plava. Ponekad iskri i vrti se. U vazduhu se kreće kao da pliva. Brzina joj je neznatna, najčešće oko 2 m/s, kreće se skoro bešumno, a može da bude čak i nepokretna nekoliko sekundi. Ponekad se kreće brzinom čoveka u trku. Može prodreti unutar zgrade kroz pukotine, dimnjak, cevi, a ponekad eksplodira sa zaglušujućim treskom. Često se kreće vijugavo pod uticajem vazdušnih strujanja, te u zgradama treba sprečiti promaju. Može da prođe kroz veoma uske otvore jer je plastična, tj. lako može da menja oblik. Obično je prečnika od 3-30 cm, retko i do 40 cm. Pored loptastog može da ima i oblik kruške. U njenoj blizini čuje se zviždanje, fijukanje i šuštanje, pa joj se zbog toga i pridaju natprirodna svojstva. Iščezava bez traga, kao da se rastopila u okolnom vazduhu, ili eksplodira.

Stvaranje loptaste munje je još uvek malo izučen fizičko-hemijski proces u vazduhu koji je praćen električnim pražnjenjem. Postoji nekoliko hipoteza o njenoj prirodi. Prema poslednjim gledištima, ona predstavlja ugrušak plazme, tj. jonizovanog gasa, koji se sastoji od smese jona gasova vazduha i molekula vode.

Ponekad može da se samo prošeta po prostorijama i da se vrati istim putem. Može da prilikom eksplozije onesvesti ili ubije ljude, a zabeleženi su slučajevi da se zavlačila i premeštala pod odećom ljudi izazivajući opekotine, čak i smrt, pri čemu je odeća ostajala neoštećena. Može da nanese i velike štete zgradama.

Loptasta munja može u ređim slučajevima da se javi u oblaku i iznad oblaka i tada može dostići prečnik od nekoliko metara. U jednom osmotrenom slučaju poprečne dimenzije loptaste munje u oblaku bile su približno dvostruko manje od dimenzija punog Meseca. Približnim proračunom može se utvrditi da je prečnik te munje iznosio nekoliko desetina metara. U oblaku može da se kreće i menja svoj sjaj. Ova pojava je mogla da posluži i kao povod za neke informacije o letećim tanjirima. Veoma su retke dovoljno oštre i ubedljive fotografije loptaste munje, pa je ova pojava ponekad tumačena kao optička varka. Međutim, postoje svedočenja mnogih ljudi koji su videli loptastu munju, i čak se i uverili u njeno dejstvo. Postoje takođe uverljivi dokazi razaranja delova zgrada. U nekim slučajevima delila se na manje lopte, pa je uspevala da napravi otvore kroz prozorska okna i uđe u prostoriju. Posle eksplozije loptastih munja često se u vazduhu oseća miris koji podseća na miris baruta.

Pojava loptaste munje zapažena je više puta na prostoru bivše Jugoslavije. Tako na primer, u Varaždinu je juna 1956. godine, na jednom stubu za vreme jake grmljavinske nepogode, viđena svetleća kugla prečnika oko 50 cm. Trajala je 2-3 sekunde, menjajući jačinu svetlenja koje je u proseku bilo kao kod linijske munje. Iščezavanje ove pojave, prema izjavama očevidaca, bilo je praćeno jakim praskom.

 

Kako se (pokušati) zaštititi od loptaste munje (???)

Radi zaštite od loptaste munje treba zatvarati prozore, vrata, čunkove, ventilacione otvore, a naročito je važno da nema promaje.
Da bi se sprečilo prodiranje loptaste munje u prostorije mogu da se koriste metalne mreže sa površinom otvora manjim od 4 cm² i debljinom žice 2-2.5 mm, koje treba postaviti na izlazne otvore cevi, ventilacione vodove itd.

Kako statistike govore, jedan od dve do tri stotine ljudi u toku života ima priliku da doživi susret sa loptastom munjom. Najčuveniji svedok pojave loptaste munje profesor Rihman, sa Univerziteta u Petersburgu, nije imao sreće. Ostalo je zabeleženo da je on bio prvi naučnik koji je pao kao žrtva sopstvenog eksperimenta. Dogodilo se to 1753. godine i tokom istrage, organizovane da objasni smrt profesora Rihmana, poznati ruski naučnik Lomonosov, koji je takođe učestvovao u eksperimentu, izjavio je kako su njih dvojica pokušavala razjasniti prirodu munje.
Postupak koji su odabrali podseća na eksperiment kojim je nezavisno od njih poznati američki naučnik, kasnije predsednik Bendžamin Franklin, dokazao da su munje električna pražnjenja u atmosferi. Tragedija je sprečila ruske naučnike da to i sami dokažu.
Rihman je pred sobom imao neuzemljen metalni štap – gromobran, a u ruci je držao elektrometar – napravu koja se koristi za merenje količine elektriciteta. Jednog trenutka na površini niskog oblaka, koji se valjao iznad njihovih glava, stvorila se vatrena lopta i brzo se spustila na vrh gromobrana. Istovremeno se na drugom kraju metalnog štapa formirala bledoplava usijana lopta veličine pesnice i nečujno poletela ka nesrećnom naučniku. Pogodila ga je u lice i u sobi se začula eksplozija. Usijani komadi metala, delovi elektrometra, razleteli su se i nagoreli odeću nekolicine prisutnih. Kada se slegao dim, na čelu profesora Rihmana mogla se videti velika crvena mrlja, a na đonu jedne od cipela jasno su se videle dve poveće rupe iz kojih se jos pušilo. Pošto u to vreme nije postojala fotografija, eksperimentu je prisustvovao umetnik – graver i za potrebe istrage nacrtao svoju verziju događaja. Na slici se jasno vidi da je munja bila loptasta. Policiji i sudijama nije bilo teško da shvate da ovog „ubicu“ ne trebaju da uhvate oni, već fizičari. Lov koji je usledio traje već 250 godina i ne može se reći da je krivac ulovljen.
Loptasta munja je dugotrajno električno pražnjenje u vazduhu koje se dešava u toku, ili neposredno po prestanku oluja praćenih grmljavinom. Neki stručnjaci tvrde da se svaka pojava loptaste munje dešava neposredno pre ili posle udara „obične“ munje. Međutim, bar je isti broj onih koji tvrde sasvim suprotno – da su te dve pojave potpuno nepovezane.

Termin loptasta nagoveštava da je oblik ovih električnih čudovišta sferičan, i to je tačno u oko 90 odsto slučajeva. A u preostalih 10 odsto smestili bi se razni oblici, od elipsoida i kruškastih tvorevina pa sve do vrlo izduženih formi nalik na štapove. Ovi se, inače, smatraju i najdivljijim loptastim munjama, jer nestaju u veoma burnim eksplozijama i tom prilikom u stanju su da učine puno štete. Dimenzije loptastih munja znatno variraju. „Obične“ lopte najčešće imaju prečnik od 20 cm, mada mogu varirati od 5 do 150 cm. No, da stvari budu još zamršenije, opažene su i dve vrste neuobičajenih loptastih munja – minijaturne i gigantske.
Ove prve su manje od dva centimetra i ponekad se za vreme grmljavine pojave na ispruženom prstu ili se pojave na podu, pa „skoče“ na neki šiljast predmet (prst je uobičajena žrtva). Gigantske lopte su zaista velike. Poznata su nam dva zabeležena slučaja, u prvom se navodi da je prečnik iznosio oko pet metara, a u drugom da je lopta bila veličine autobusa…
Čini se, međutim, da su ovi divovi dobroćudni, jer za sobom nisu ostavili nikakvu štetu. Po svemu sudeći, minijaturne i gigantske loptaste munje razlikuju se od „običnih“ ne samo po dimenziji, već i po još nekim bitnim osobinama, kao na primer po gustini energije.

Vreme “života” loptastih munja je relativno kratko, obično je oko pet sekundi, mada su zabeleženi slučajevi kada je pojava preživela i pet minuta. No, i ovo naizgled kratko vreme bar je deset puta duže no što predviđaju postojeći teorijski modeli. Dakle, neko tu nije u pravu – priroda ili fizičari?

Loptaste munje se tokom postojanja mogu kretati dosta brzo (najčešće dva metra u sekundi), ali mogu i lebdeti u mestu. Kretanje je obično veoma promenljivo. Lopte nastale na oblacima kreću se pravo ka zemlji, a naniže se kreću i lopte nastale u blizini tla. Očigledno još jedna greška prirode, jer nauka predviđa da se vatrene kugle moraju kretati uvis i to velikom brzinom. Po ovom pitanju jedino su poslušne neobične munje – one koje nastaju na morskim talasima i poleću pravo ka oblacima.
Posebno se čudno loptaste munje ponašaju prema ljudskom rodu. U stanju su da vrlo uporno progone ljude, pa su čak bivale optužene i da poseduju inteligenciju (?!).
Ove nestašne lopte mogu biti i u raznim bojama. Gotovo je podjednaka verovatnoća da će biti bele, narandžaste, crvene ili plave. Očevici tvrde da sjaj obično odgovara lampi od 100 do 200 W. l dok se divite lepim bojama, često ćete čuti i zvuk koji podseća na zujanje ili šištanje.

Nestanak loptaste munje je ponekad neprimetan, ali je najčešće praćen eksplozijom posle koje ostaje plavičasta izmaglica oštrog mirisa sličnog mirisu ozona ili sumpora. Posledice eksplozije mogu biti različite. Najčešće su to izgoreli delovi odeće i lišća, oljuštena kora sa drveća, gubitak boje kod rastinja, istopljen asfalt, pokvareni kućni aparati, telefoni i radio-stanice.
U Brizbejnu u Australiji zabeleženo je da se loptasta munja zavukla ispod tramvaja i izazvala vatru na motoru i električnim instalacijama. Najdramatičniji slučajevi su oni kada dođe do nastanka rupa na zidovima ili prozorima, a jednom je srušena i cela kuća, koja je istina bila mala i krhka. O količini energije koja je smeštena u tipičnoj loptastoj munji slikovito govori i jedan primer zabeležen u Engleskoj. Pošto je pokidala telefonske žice i zapalila ram prozora kroz koji je ušla u kuću, loptasta munja se sručila pravo u kadu punu vode. Nesuđeni kupač koji je ogrnut peškirom stajao sa strane video je kako je voda trenutno proključala i nastavila da ključa još nekoliko minuta.

Među najzanimljivije osobine loptaste munje spada i to da ona može proći kroz prozorska stakla ili pukotine na zidu i da može opstati ili čak i nastati u zatvorenim prostorijama. Česti izveštaji da se loptasta munja pojavljuje u unutrašnjosti aviona posebno su zbunjivali naučnike. Razlog je sledeći: električna polja ne mogu prodreti u unutrašnjost metalnih posuda (to je takozvani efekat Faradejevog kaveza, i iz istog razloga se u kolima ne može slušati tranzistor bez spoljašnje antene).
S obzirom na to da sve munje nastaju kao posledica uspostavljanja snažnog električnog polja između oblaka i zemlje (ili dva oblaka), to polje ne može prodreti u unutrašnjost aviona koji je načinjen od metala. Uobičajeni „scenario“ je da loptasta munja “uđe“ kroz prozor u pilotskoj kabini i onda se nastavi kretati duž hodnika sve do repa. A baš ta osobina munja, da se komotno šetaju po unutrašnjosti metalnih tvorevina, pravi je trn u oku većini teorija.

Kad munja miriše

Sistematizovati dokazni materijal nije lako, pogotovo što očevici ne vole da svedoče o ovim fantomskim pojavama. Zbog toga su loptaste munje dugo imale sudbinu sličnu meteoritima u 17. veku (kada su svi ozbiljni naučnici negirali njihovo postojanje) ili neidentifikovanim letećim objektima. Međutim, sve veći broj očevidaca i sve veća pouzdanost izveštaja bitno su promenili situaciju. Tako se loptastim munjama bavio i poznati ruski fizičar nobelovac Pjotr Kapica. On je jedan od najzaslužnijih što je ovaj problem sa margina „ozbiljne nauke“ prebačen u samu žižu naučnog interesovanja.
Ipak, kada bolje pogledamo do čega su istraživači došli, vidimo da nijedna postojeća teorija nije u stanju da objasni sve osobine loptastih munja. Čak nije postignut ni dogovor oko toga šta je osnovni uzrok – odakle munji energija. Većina se slaže da su glavni krivac snažna električna polja, ali veoma je mnogo vrsta polja (od jednosmernih do visokofrekventnih, koja je predložio Kapica, i koja bi se eventualno mogla ušetati recimo u – avion) i način na koji se u njima stvara oblak jonizovanog, svetlećeg gasa. No, nije mali broj onih koji smatraju da pojava nije uopšte vezana za elektricitet. Naime, pominjane su burne hemijske reakcije, poplave kosmičkog zračenja, radioaktivni izotopi kratkog života, pa čak i meteoriti od antimaterije. Ova lepeza predloga manje ilustruje maštovitost naučnika, a više njihovu nemoć da objasne fenomen.
Pokušaji da se u laboratoriji načini nešto slično loptastoj munji nisu uspeli, kaže ugledni beogradski fizičar dr Zoran Petrović. Ono što je napravljeno ponaša se prema teorijskim predviđanjima, a samo delimično u skladu sa prirodom. Fotografije pravih munja su retke i veoma nejasne. Nekoliko snimaka iz blizine, pravih loptastih munja, bilo bi od neprocenjive vrednosti.
Na kraju, mnogi će se pitati čemu toliko buke oko nečeg tako retkog. Pre svega, u pitanju je električno pražnjenje u gasu, koje stvara delimično jonizovan gas – plazmu. Čovečanstvo je suočeno sa potrebom da trajno reši problem snabdevanja velikim količinama energije, a to je upravo jedan od osnovnih zadataka fizike plazme. Zato nije ni čudo što se intenzivno izučavaju svi plazma sistemi kod kojih se energija efikasno prebacuje iz jednog oblika u drugi.