Apstrakt. Digitalizacija novina olakšava pronalaženje članaka koji su u nekom periodu predstavljali značajni izvor informacija iz različitih naučnih oblasti. Da li novinski članci zaista oslikavaju stvarno stanje u nekoj naučnoj oblasti? Ako je po brojnosti članaka zastupljeno jedno naučno mišljenje, onda se na taj način široj javnosti nameće stanovište da postoji konsenzus u toj naučnoj oblasti. Kada se naučni stavovi promene, onda preovlađuju članci s novim stavovima. Drugačije viđenje i tumačenje retko se objavljuje u novinama, ne zbog toga što ne postoji. Dobar primer u poslednje dve-tri decenije su preovlađujući članci o brzim klimatskim promenama i globalnom otopljenju. Za razliku od današnjih, pre pola veka bili su najzastupljeniji članci o globalnom zahlađenju. Autori novinskih članaka u oba slučaja verovatno nisu bili stručnjaci za klimu, samo su preneli mišljenja stručnjaka. Najverovatnije da su mnogi meteorolozi i klimatolozi prenaglili u svojim ocenama o značajnoj promeni klime.

 

1. Uvod

Današnje svetsko javno mnjenje oblikuju mediji. Ako nešto nije bilo u medijima – nije se ni dogodilo! Ako na televiziji kažu da je obični, siloviti letnji pljusak posledica klimatskih promena – onda je to tako! Jer, prosečan potrošač medija nema nikakvo meteorološko znanje, on slepo veruje. I obično preovlađuju katastrofični iskazi: nikada se pre ovakva poplava nije desila; čudna je ova košava, takve pre nije bilo; kako je neobično toplo ovog leta… – ne obazirući se na istorijske meteorološke podatke. Zanimljivo je da osobe koje rade u medijima svoje konstrukcije plasiraju kao tvrdnje meteorologa. Kolika je uloga politike i medija u kreiranju sadašnjeg stanja kolektivne svesti o uticaju čoveka na klimu, tj. na opšte popularno globalno otopljenje? I da li je baš sve tako crno kakvim se predstavlja? Gledajući naslove u medijima, deluje kao da se želi posejati strah od budućeg vremena, pri tome uveliko mešajući ekologiju sa klimatologijom. Što bombastičniji naslov – to bolje! Čak je i vremenska prognoza na televiziji postala rijaliti program, što reče jedan poslenik javne reči!

Mediji daju veliki prostor tzv. klimatskim protestima, u kojima deca ponavljaju naučenu mantru da je sve, pa i kiša od pre neki dan, posledica sagorevanja fosilnih goriva i oslobađanja u atmosferu ugljen-dioksida, gasa sa efektom staklene bašte. Pritom se i ne potrude da nauče tu istu decu o tome da je najvažniji gas sa efektom staklene bašte zapravo vodena para, koja doprinosi povećanju temperature vazduha od 92–98%, zavisno od izvora [1]! Naime, da nema prirodnog efekta staklene bašte, srednja godišnja temperatura vazduha na Zemlji bi umesto 15 °C bila oko –18 °C. Dakle, prirodni efekat staklene bašte doprinosi oko 33 °C Zemljinoj srednjoj godišnjoj temperaturi vazduha. Od toga, oko 31-32 °C ide na vodenu paru.

Poslednje 2-3 decenije u stručnim krugovima se nameće stanovište da postoji naučni konsenzus o tome da je industrijska aktivnost i ispuštanje gasova sa efektom staklene bašte, pre svega ugljen-dioksida, CO2, glavni uzročnik porasta temperature, uz upozoravajuće (katastrofalne) prognoze. Takvo stručno mišljenje predstavlja se i široj javnosti putem elektronskih i štampanih medija. Pri tome se izostavlja deo da čovekova emisija ugljen-dioksida predstavlja svega 3% od prirodnog fluksa tog gasa [2]. Svaka suprotstavljena teorija se kvalifikuje kao pseudonaučna i retko se predstavlja u medijima. Pritom niko ne postavlja pitanje – šta će nauci konsenzus? Nauka treba da teži istini. U časopisu „Eco World“, kao deo komentara na Međunarodnu konferenciju o klimatskim promenama u organizaciji Instituta Heartland održane u Njujorku 2008. godine, navedeno je ovo: „Nauka – ako odstranimo podmitljivost i oportunizam koji su zarazili veliko deo naučne zajednice po pitanju navodnog globalnog otopljenja – nema ideologije, nema skrivenih motiva, ona je krajnje nepristrasna. Nauka se uzda u skepticizam i na kraju se zasniva na istini“.

U novinama možete pročitati i da se ovako brzo zagrevanje kao poslednjih deceniju–dve nikada nije desilo u istoriji čovečanstva, pogotovo ne na Arktiku. I tu obavezno ide slika tužnog belog medveda, čiji se broj, po medijima, drastično smanjuje usled topljenja leda. Oni koji ih broje – kažu da njihov broj raste [3]. Ali toga u novinama nema, kao ni činjenice da je najveće zagrevanje na Arktiku u 20. veku bilo u periodu od 1920-1940. godine, i to kao rezultat unutrašnjih klimatskih modova i Sunčeve aktivnosti [4]. Ukupno antropogeno (čovekovo) forsiranje je bilo veće u periodu 1940–1960. god, kada se pojavilo zahlađenje na Arktiku, nego u periodu zagrevanja 1920–1940. god, pa je odbačena ideja da je antropogeno delovanje izazvalo ovo zagrevanje [4]. Na osnovu ledenog pokrivača na Grenlandu, „približno pre 1400 godina, započela je toplija i vlažnija klima koja može da se pojavi za samo nekoliko godina ili decenija” [5]. Većina predela Arktika krajem 20. veka imala je trend hlađenja ili je on bio promenljiv [5].

Mediji bi trebalo da imaju prosvetiteljsku ulogu, ulogu približavanja nauke onima koji se naukom ne bave. Tako bi u novinama trebalo da se pročita da na klimu naše Zemlje na veoma složen i isprepletan način utiču Sunčeva promenljiva aktivnost, vulkanska aktivnost, unutrašnja promenljivost klimatskog sistema, uticaj čovekove delatnosti. U aktivnost čoveka treba ubrojiti pre svega prenamenu korišćenja zemljišta i urbanizaciju, koje povećavaju temperaturu vazduha. Srednja godišnja temperatura vazduha u Beogradu na Vračaru (merenja u Karađorđevom parku) je viša od srednje godišnje temperature vazduha na aerodromu „Nikola Tesla”, blizu prigradskog naselja Surčin, za 1.4 do skoro 2 °C, za niz podataka od 1988–2014. god. [6], a rastojanje između njih je 13 km vazdušne linije.

Nove generacije dece će odrastati u ubeđenju da je ugljen-dioksid opasan zagađujući gas. Zapravo, ugljen-dioksid je od životne važnosti za biosferu na Zemlji, za rast biljaka i njihovu povećanu sposobnost da koriste vodu. „Suprotno predviđanjima IPCC-a, globalna temperatura vazduha poslednjih 20 godina nema primetan rast. Većina podataka prizemnih temperatura vazduha koje nisu pod uticajem okolnih građevina i puteva – ne pokazuje zagrevanje. Satelitski podaci to potvrđuju. Nivo mora je rastao od kraja poslednjeg ledenog doba, mnogo pre industrijalizacije, ali istorijski podaci ne pokazuju ubrzanje porasta nivoa mora u dvadesetom veku. Izgleda da povećanje ugljen-dioksida ne predstavlja opasnost za planetu. Gas nije zagađivač” [7]. Povećanje koncentracije CO2 tokom interglacijalnog perioda zaostaje za porastom temperature na Antarktiku [2]; [8]; [9], odnosno povećanje njegove koncentracije je posledica, a ne uzrok porasta temperature. Sve ovo postoji u naučnoj literaturi, sve ovo znaju mnogi naučnici, ali medije to očigledno ne interesuje.

Nekritički prenošene u novinama, tvrdnje da je 20. vek najtopliji, makar na severnoj hemisferi, da je dekada 1990-2000. najtoplija dekada, a 1998. god. najtoplija godina u prošlom milenijumu su „neosnovane, prividne, i više političke nego naučne” [5]. Najnovija kovanica koja kruži medijima je „klimatska kriza” – prešlo se na viši nivo.

U ovom radu neće se razmatrati argumentacija bilo koje hipoteze o „klimatskim promenama“, već će se samo prikazati kako se one predstavljaju u štampanim medijima, u zavisnosti od „preovlađujućeg“ mišljenja u stručnim krugovima.

 

2. Novinski članci o klimatskim promenama poslednjih nekoliko decenija

Poslednje 2-3 decenije u Srbiji u štampanim medijima, kao i u elektronskim, sve je više članaka koji prenose mišljenje nekih stručnjaka da su u toku klimatske promene uzrokovane uticajem čoveka, zbog ispuštanja gasova sa efektom staklene bašte, pre svega ugljen-dioksida. U njima se najavljuju značajne promene klime i posledice na život ljudi i ostali živi svet. Na slikama su prikazani naslovi, podnaslovi i delovi tekstova (slike 1, 2 i 3).

Slika 1. Dnevne novine Blic (27.01.2015)

Slika 2. Dnevni list Politika (28.10.2018), nedeljni dodatak

Slika 3. Tanjug (24.07.2017) – Preuzeto iz dnevnog lista Večernje novosti

 

Na slici 2 izvučen je sažetak članka kako bi se čitaocu upadljivo naglasio scenario katastrofičnog viđenja budućnosti. Kako se dolazi do takvog scenarija? Tako što se zada set početnih uslova za numerički model, koji integracijom za dugačak vremenski niz daje neke rezultate koji se nazivaju projekcijama, ne prognozama, a koje se onda spoje sa socio-ekonomskim scenarijima. I nigde pri ovakvim katastrofičnim najavama nema ograde u navođenju nesigurnosti računa numeričkih modela, koja je inače velika. Scenariji i modeli se razlikuju u projekcijama buduće temperature na Zemlji za veliki opseg: za udvostručenu vrednost koncentracije CO2 daju porast temperature od 1.8-5.6 °C. Neki modeli daju i trend hlađenja, ali se tada apriori odbacuju kao pogrešni i ne ulaze u dalju analizu [10]. Svugde se koristi čisti futur, umesto kondicionala, jer scenario kaže: ako bi bilo ovoliko CO2 – onda bi temperatura bila ovakva itd. Dakle, čitaoci dobijaju poluinformacije. Slika 3 prikazuje potpunu površnost i neznanje – klima se poistovećuje sa vremenom.

Pored meteorologa (klimatologa) koji se zalažu za „sprečavanje“ klimatskih promena, komentare i upozorenja o „nesagledivim posledicama po čovečanstvo“ u novinama daju sociolozi, futurolozi (slika 4) i stručnjaci drugih profesija. Novinske agencije prenose vesti iz sveta i stavove političara u kojima se opasnost od klimatskih promena upoređuje sa društvenim i političkim događanjima (slika 5).

Slika 4. Novine “24 sata”, septembar 2019.

Slika 5. Tanjug (06.06.2017.)

 

Iako znatno ređe, u novinskim člancima ima i komentara stručnjaka koji opovrgavaju globalno zagrevanje zbog čovekove emisije CO2. Geolog Robert Karter tako primećuje „da zagovornici teze o globalnom otopljavanju uopšte i ne barataju naučno dokazanim činjenicama, već frazama i izmišljotinama koje su oblikovane kao nekakve naučne činjenice, ali one to nisu“ (slika 6).

Slika 6. TABLOID, broj 197 (07.01.2010.)

 

Prenose se i mišljenja da uskoro počinje zahlađenje, u stručnim krugovima poznato kao „mini ledeno doba“ (slika 7) i da je promena klime prirodni proces i da je oduvek bio karakteristika naše planete (slika 8).

Slika 7. Mondo, portal (04.01.2018.)

Slika 8. Dnevni list Politika (20.08.2019.), nedeljni dodatak

 

U raspravu o klimatskim promenama uključila se i politika (domaća i svetska). Na mnogim međunarodnim konferencijama donose se obavezujuće odluke za zemlje potpisnice Sporazuma iz kojih se nedvosmisleno vidi da se političkim odlukama podržava jedna strana u naučnoj raspravi (slika 9). Međutim, u novinskim člancima postoje i kritički osvrti na takve političke odluke (slika 10) u kojima se navodi „da su ugledni klimatolozi, među kojima su mnogi i članovi Međuvladinog panela za klimatske promene, glavnog tela UN za ovu oblast – međusobno „štimovali“ podatke, jedne isticali u prvi plan, a druge skrivali, kako bi se uklopili u teoriju da je globalno zagrevanje rezultat ljudske aktivnosti i da, ako se nešto ne preduzme, čovečanstvu preti katastrofa“.

Slika 9. Tanjug (12.12.2015.)

Slika 10. Dnevni list Politika (23.11.2009.)

 

3. Novinski članci o klimatskim promenama sredinom prošlog veka

Sredinom prošlog stoleća klimatološke analize su pokazale da postoji izvestan pad temperature na većini meteoroloških stanica u svetu i taj dvodecenijski opadajući trend odmah je u stručnim krugovima ocenjen kao „globalno zahlađenje“. U skladu s tim, u štampanim medijima počinju da se javljaju odgovarajući tekstovi [11].

Pored mernih podataka na površini Zemlje, i nova satelitska tehnika ukazala je na trend pada temperature. U naslovima novinskih članaka to je najavljeno kao dolazak „novog ledenog doba“ (slika 11). U tekstovima se daju prognoze o promeni klime do kraja 20. veka u smislu da predstoji sve hladnije vreme koje će biti prekidano kratkotrajnim otopljenjima (slika 12). Uočava se dramatično povećanje ledenog pokrivača i snežnih padavina (slika 13). Naučnici su se složili da predstoje značajne promene vremenskih prilika, ali se nisu složili oko uzroka pada temperature (slika 14). Piše se o tome da su takve promene klime posledica naše vlastite aktivnosti (slika 15).

Slika 11. Sateliti pokazuju brzi dolazak novog ledenog doba (29 Jan 1974, 5 – The Guardian at Newspapers.com)

Slika 12. Poslednjih 20 godina ovog veka biće sve hladnije (The Windsor Star, 29.01.1974.)

Slika 13. Dramatično povećanje snežnih padavina i ledenog pokrivača (The Milwaukee Journal – 14. maj 1974.)

Slika 14. Neslaganje meteorologa oko uzroka i obima globalnog zahlađenja (Newsweek, 28.04.1975.)

Slika 15. Zašto se klima menja: prirodni ciklični proces ili rezultat zagađenja atmosfere prouzrokovano čovekovim delovanjem? (New York Times, 21. maj 1975.)

 

4. Zaključak

Novinski članci koji obrađuju naučne stavove o klimatskim promenama, u nekom periodu vremena daju više prostora nekom mišljenju koje na taj način postaje preovlađujuće. Ovde nije istraživano da li je takvo mišljenje preovlađujuće i u naučnim časopisima. Istovremeno, drugačija mišljenja su „prigušena“, imaju znatno manje medijskog prostora.

Kada se u naučnim krugovima promeni mišljenje, pa umesto pretpostavke i tvrdnje o globalnom zahlađenju preovlađujuće mišljenje postane teorija o globalnom otopljenju, to prate i novinski članci. I tada su drugačija mišljenja značajno manje zastupljena u novinskim člancima.

Najverovatnije da su mnogi meteorolozi i klimatolozi prenaglili u svojim ocenama o promeni klime. Klima se menja na mnogo većim vremenskim skalama.

U oba slučaja široj javnosti se nameće stanovište da postoji konsenzus u toj naučnoj oblasti, što nije tačno. Ovde nije analizirano da li je to posledica uređivačke politike novina ili prikrivenog uticaja moćnih krugova. Razrešenje ove sumnje, pored mnogih drugih analitičara u svetu, nagovestio je politikolog Miša Đurković, rekavši da se u pozadini teorije o globalnom zagrevanju kao posledici antropogenog uticaja nalaze „nenormativni, skriveni i teško prozirni putevi praktikovanja moći“, njeno javno medijsko predstavljanje je „instrumentalno ispoljavanje moći“ i njeno nametanje javnosti je sastavni deo ostalih društvenih (političkih) fenomena koji su „oruđe kontrole, manipulacije, potčinjavanja i redukovanja čitavih civilizacija, nacija i kultura“ [12].

Kada protokom vremena naučni argumenti potvrde ili opovrgnu ranije stavove, onda se bolje sagleda vrednost novinskih članaka i stavova naučnika iznetih u njima, kao i njihova uloga.

Analiza je pokazala da novinski članci nisu pouzdan pokazatelj naučnih stavova o promeni klime.

 

Autori rada: Nedeljko Todorović i Dragana Vujović

Literatura:

[1] Sondergard, S. E., 2009: Climate Balance: A Balanced and Realistic View of Climate Change. Tate Publishing, 400 pp, ISBN-10: 1607995980, ISBN-13: 978-1607995982.
[2] Carter, R. M., 2007: The Myth of Dangerous Human-Caused Climate Change. The AusIMM New Leaders’ Conference, Brisbane, QLD, 2–3 May 2007.
[3] Crockford, S. J., 2019: State of the polar bear report 2018. The Global Warming Policy Foundation, GWPF Report 32, ISBN 978-0-9931190-7-1.
[4] Bengtsson, E., Semenov, V. A., Johannessen, O. M., 2004: The Early Twentieth-Century Warming in the Arctic – A Possible Mechanism. Journal of Climate, 17, 4045–4057.
[5] Rapp, D., 2008: Assessing Climate Change: Temperatures, Solar Radiation, and Heat Balance. Praxis Publishing Ltd, Chichester, UK, 374 pp.
[6] Vujović, D, Todorović, N., 2018: Urban/rural fog differences in the Belgrade area, Serbia. Theoretical and Applied Climatology, 132(1–2), 103–114.
[7] de Freitas, C. R., 2002: Are observed changes in the concentration of carbon dioxide in the atmosphere really dangerous? Bulletin of Canadian Petroleum Geology 50(2): 297–327.
[8] Caillon, N., Severinghaus, J. P., Jouzel, J., Barnola, J. M., Kang, J., Lipenkov, V. Y., 2003: Timing of atmospheric CO2 and Antarctic temperature changes across Termination III. Science, 299, 1728–1747.
[9] Mudelsee, M., 2001: The phase relations among atmospheric CO2 content, temperature and global ice volume over the past 420 ka. Quaternary Science Reviews, 20, 583–589.
[10] Stainforth, D. A, Aina, T., Christensen, C., Collins, M., Faull, N., Frame, D. J., Kettleborough, J. A., Knight, S., Martin, A., Murphy, J. M., Piani, C., Sexton, D., Smith, L. A., Spicer, R. A., Thorpe, A. J., and Allen, M. R., 2005: Uncertainty in predictions of the climate response to rising levels of greenhouse gases. Nature, 433:403–406.
[11] https://realclimatescience.com
[12] Đurković, M., 2013: Dark corridors of power – the paths of contemporary political theory. Ukronija, Belgrade, 246 str. (in Serbian).

 

Izvor slika:

Dnevne novine Blic (27.01.2015)
Dnevni list Politika (23.11.2009)
Dnevni list Politika (28.10.2018), nedeljni dodatak
Dnevni list Politika (20.08.2019), nedeljni dodatak
Mondo, portal (04.01.2018)
Novine “24 sata”, septembar 2019.
Tabloid, broj 197 (07.01.2010)
Tanjug (06.06.2017)
Tanjug (24.07.2017) – Preuzeto iz dnevnog lista Večernje novosti
https://realclimatescience.com
https://www.thegwpf.com/new-book-global-polar-bear-population-close-to-40-000/
https://fee.org/articles/the-myth-that-the-polar-bear-population-is-declining/

 

*Originalni članak na engleskom jeziku objavljen je u časopisu „Pregled Nacionalnog centra za digitalizaciju“; Pregled NCD 35 (2019), str. 1–11.