Priča o globalnom zagrevanju nije nova. O njoj na svoj način govori već Heraklit pominjući svetski požar u kome će sve nestati. Zanimljivo je da se taj požar povezuje sa velikom godinom koja je po svom trajanju bliska polovini precesionog ciklusa koji bitno određuje dinamiku klime. Teško je zamisliti intenzivnije globalno zagrevanje od onog o kome govori Heraklit. I uzroci koji dovode do njega su verovatno bliski onome što se danas može dokučiti o ovom problemu. Kako je svet zasnovan na harmoniji, do ekpirosisa, svetskog požara, dolazi kada se ona zaboravi a njena načela napuste.

Ali, ovaj svet i živi od starih priča u novom pakovanju. „The debate on global warming is over, global warming is a reality“ – samouvereno u uvodniku uzvikuje ugledni časopis „Scientific American“. I to bez obzira na činjenicu što je zima 2006. bila vrlo hladna. I zima ove godine takođe je bila vrlo hladna, Evropa i Amerika bile su zavejane snežnim mećavama. Uprkos tome, nije bilo nijedne reči o globalnom zahlađenju. Priče o globalnom zagrevanju postale su tako popularne da se niko ne trudi da poveruje svom iskustvu. Ovo je samo naizgled neobično stanje stvari, jer se i ranije dešavalo da se stvarnosti i ideologija raziđu. Ako činjenice ne odgovaraju teoriji, rekao bi jedan slavni nemački filozof, tim gore po njih. Glasine o globalnom zagrevanju su se u toj meri proširile da trezveno gledanje na stvari nalikuje naporu da se Don Kihot ubedi da su pred njim obični mlinovi, a ne zli čarobnjaci. Svaki topliji period, topli dan, uskoro valjda i topli sat i minut, tumače se kao nesporni znaci da se naše nebesko telo previše zagreva. Gorljivom javnom ubeđenju, međutim, pritom hotimično izmiče razlika meteorologije i klimatologije. Promena vremena u nekoliko toplih dana, meseci ili godina, o čemu govori meteorologija, u klimatologiji nije presudna, jer ona obuhvata promene koje traju vekovima i milenijumima.

Pored toga, ni priča o povećanju prosečne globalne temperature takođe ne znači mnogo, jer se ona odnosi na celu planetu, koja je uvek, zahvaljujući nagibu svoje ose rotacije, suprotno osunčana. Moguće je u principu da globalna temperatura raste, a da se u odnosima temperaturnih razlika priprema ledeno doba. Jedan primer će to lepo ilustrovati i olakšati da uđemo u ovu složenu materiju. U Beogradu su sredinom prošlog januara boravile Marina i Stefani Milanković, unuka i praunuka slavnog klimatologa Milutina Milankovića. One žive u Australiji u kojoj je, kao što znamo, tada letnje doba. Njima je bilo veoma uzbudljivo da za petnaestak časova leta prispeju u suprotno godišnje doba, jer je tako prelazak prostora na neki način postao i put kroz vreme. One su došle na poluloptu koja ima suprotan nagib prema Suncu od njihove, da bi za kratko vreme, kome nisu potrebni vekovi i milenijumi, prešle iz, kako je sada moderno da se kaže, globalnog otopljenja u globalno zahlađenje.

Njima se naravno nije dogodilo nešto što se ne bi desilo i drugima koji bi preduzeli ovakav put. Takva je jednostavno dinamika osunčavanja naše planete. Pominjemo to, jer imamo utisak da javnost nije dovoljno svesna da se zahlađenje i otopljavanje na našoj planeti događa istovremeno i da će ta razlika uvek postojati bez obzira na prosečnu temperaturu koju u nekom periodu računaju meteorolozi. Zato kada se govori o rastu prosečne globalne temperature, ne treba da propustimo da primetimo da je to apstraktna temperatura, da se ona sastoji od dve potpuno različite prosečne temperature na dve polulopte. Ovo je važno da shvatimo, jer se na severnoj polulopti nalazi daleko veća kopnena masa nego na južnoj, tako da ona ima presudnu ulogu u dinamici klime, u nastajanju ili nestajanju ledenih doba. Severna polulopta praktično „vuče“ za sobom južnu poluloptu, koja će zbog odsustva velikih planinskih masiva i sporije termodinamičke reakcije okeana laganije ulaziti u klimatske promene.

Čini se da danas razmišljanju o klimi dosta nevolje zadaje sama reč „globalno“, koja je preopterećena ideološkim značenjima, i upućuje na pomisao da je u promeni klime reč o uniformnom procesu. Daleko od toga. Uniformna je samo ideologija koja govori o prosečnoj temperaturi cele planete, što ima samo statistički značaj, a ne o prosečnoj temperaturi severne polulopte koja odlučuje da li se ide u ledeno ili međuledeno doba. Međutim, govor o prosečnoj temperaturi severne polulopte verovatno ne izgleda dovoljno politički korektan, i mogao bi da dovede do pomisli da severna polulopta odlučuje o svemu, pa i o klimi.

I u samoj priči o globalnoj promeni klime, kojom su se nekada bavili samo naučnici, a sada su se umešali i različiti savetodavni paneli i politički protokoli, već je teško razlučiti šta je važnije: da li sama klima ili koncept globalnosti. Nekim nepoverljivim posmatračima može da se učini da se u upozorenjima o globalnom zagrevanju više vodi računa o onom „globalnom“ nego o „zagrevanju“, i da je to još jedan način afirmacije ideologije globalnosti. Na tom talasu je 1988. osnovan Međuvladin panel za klimatske promene, savetodavno telo Ujedinjenih nacija, koje treba da prati znake kolebanja klime i da upozorava na to one koji donose političke i ekonomske odluke. Polazeći od stava da globalno zagrevanje postoji i da ljudske aktivnosti presudno utiču na njega, Panel je predložio više modela po kojima globalna temperatura raste od jedan do šest stepeni Celzijusovih. Prema njima, naša planeta se suviše zagreva i moraju se preduzeti mere da se spaljivanjem fosilnih goriva ne bi pregrejala. Ako se dođe do 6ºC do kraja ovog veka, onda se može govoriti o milijardama ugroženih, velikim seobama stanovništva i brojnim novim bolestima.

Ovo uverenje dele i autori scenarija Evropske agencije za životnu sredinu, koji je zvanično objavljen u junu 2004. Po njima, prosečna globalna temperatura u prošlom veku porasla je od 0,2 do 0,7 stepeni Celzijusa, a u ovom veku očekuje se rast od 1,4 do 5,8 stepeni. Evropa se zagreva brže od ostalih kontinenata i hladne zime će nestati do 2080. godine. Lednici u osam od devet evropskih glečerskih oblasti najmanji su u poslednjih 5.000 godina: tri četvrtine lednika na švajcarskim Alpima otopiće se do 2050. godine, a toplotni udari i poplave postaće češći.

Ako je ovaj scenario tačan, a verovatno nije, jer akcenat stavlja na hladne zime a ne na sveža leta, uz povećanje nivoa mora doći će i do premeštanja vrsta na sever (ajkule bi za desetak godina trebalo da dođu do obala Velike Britanije, a za dvadeset do Nemačke i Norveške). Zona vinogorja i vinarstva izmestila bi se na sever. Gajenje južnog voća postaće moguće u Sibiru (breskva, loza, kafa). Do sredine veka klima Italije podsećaće na današnju klimu severne Afrike, a klima Srbije mogla bi da liči na klimu severne Italije.
Ali pored ovog postoji i drugi scenario koji ima radikalno suprotno ishodište. On polazi od uvida da se može smatrati da je ovo međuledeno doba na izmaku, jer topla razdoblja traju desetak hiljada godina, a ovo u kojem živimo započelo je pre oko 12.000 godina. Zagovornici ovog stava ne previđaju globalno otopljavanje, ali smatraju da topljenje ledenih bregova i pojava, primećena u poslednjih 30 godina, velikih slatkovodnih reka u Atlantiku koje se mešaju sa slanom vodom može da izazove poremećaj okeanskih struja i da zaustavi ceo sistem razmene toplote okean – kopno. Ove hladne, slatkovodne oblasti sada se šire i na vode celog suptropskog Atlantika. Prirodni klimatski ciklusi koji tope arktički led mogu da naglo zaustave sistem okeanskog kruženja toplote i da dovedu do raspada sistema, što je po njima već bio uzrok malog ledenog doba koje je trajalo od 14. do sredine 19. veka. Ovaj pristup postao je veoma glasan kada je list „Observer“ objavio klimatski scenario pripisan Pentagonu. Po njemu, na severu Evrope zavladaće sibirska klima, koja će okovati Britaniju do 2020. godine, a neki od najvećih gradova će potonuti. Medijski je ovaj pristup podgrejan i holivudskim filmom o ledenom dobu – „Dan posle sutra“.

Ali neuporedivo više od toga ovaj pristup podržan je poslednjom rečenicom članka „Kolebanja Zemljine orbite – pejsmejker ledenih doba“ u kome su 1976. u časopisu „Science“ izneti rezultati rekonstrukcije i mapiranja klime u celom svetu dobijeni u okviru globalnog projekta CLIMAP. To je svakako najveći i najautoritativniji klimatološki projekat prošlog veka na čijim rezultatima, kojima je reafirmisana Milankovićeva teorija, počiva savremena klimatologija. Pomenuta poslednja rečenica glasi: „Model buduće klime zasnovan na opaženim odnosima orbitalnih ciklusa i klime, ne uzimajući u obzir antropogena dejstva, predviđa da će dugotrajni trend u narednih nekoliko desetina hiljada godina ići ka znatnom zaleđivanju severne polulopte“. Ta rečenica je i danas kost u grlu zagovornicima industrijske kontrole dinamike klime, ali iako se različito tumači i osporava rukovodilac projekta CLIMAP, Džems Hejs, pre nekoliko godina mi je rekao da ne odustaje od nje, kao ni od jednog drugog zaključka projekta.

Tako i na ovom polju, gde bismo imali najviše prava da očekujemo konsonantnost, kao da se pokazuju znaci kolebanja između scenarija koji očekuje otopljenje, i onog koji se sprema za hladni dan posle sutra. U ovakvim okolnostima izvesno je samo da politika klime postaje sve pregrejanija. A usijanoj politici očito više odgovara priča o globalnom zagrevanju. Ona dobija sve veći zamah, nadgrađuje se različitim maštovitim domišljanjima u kojima svi traže nešto za sebe – naučnici bolje finansiranje projekata, brojne NVO pouzdan izvor prihoda, novinari senzacionalnu priču, a političari dobro opravdanje svog posla. Ipak, najviše ulja na vatru priče o globalnom zagrevanju dodaju trgovci.
Velike korporacije potpaljuju javnu zabrinutost nastojeći da prikažu svoju brigu za planetu i da ponude svoja rešenja za njene goruće probleme. One podržavaju tezu da je topljenje lednika na Arktiku i visokim planinama ekskluzivna posledica spaljivanja fosilnih goriva, odnosno sve veće koncentracije ugljen-dioksida i drugih gasova staklene bašte u atmosferi, koji brzo zagrevaju našu planetu, jer deluju kao klopka koja ne dopušta da Zemlja zrači toplotu u svemir. U tom katihizisu utvrđuje se da je ugljen-dioksid glavni uzrok klimatskih promena i da je naš glavni zadatak da nadgledamo i ograničimo oslobađanje gasova staklene bašte. Zvuči jednostavno i uverljivo, i upućuje nas da razmišljamo da je klima nešto što je u vlasti čoveka, neka vrsta velikog erkondišna, i da se njom može upravljati pritiskanjem dugmeta „on“ i „off“. Tako se neosetno težište aktivnosti prenosi u političku, tehnološku i poslovnu sferu gde će se različitim tehnološkim dovijanjima, političkim dogovorima, protokolima i trgovinom emisijama gasova klimatski problem staviti pod kontrolu. Politika tako lako nalazi novi alibi, a korporacije, pod vidom brige o planeti, dolaze do pristupa javnim fondovima gde će parama poreskih obveznika zameniti svoje zastarele tehnologije.

Pre dve godine već je formirana berza emisije gasova staklene bašte (Climate Exchange Plc) koja je samo za godinu dana utrostručila vrednost. Na primer, najveća američka firma u sektoru hartija od vrednosti, Goldman Saks, zaradila je za samo nekoliko meseci oko 68 miliona dolara ulažući na tu berzu. I druge velike firme je slede planirajući da ulažu upravo u smanjenje zagađivanja gasovima staklene bašte. Zarada se ostvaruje kroz trgovanje kreditnim poenima dobijenim na projektima koji smanjuju ispuštanje gasova staklene bašte. Očekuje se upetostručenje vrednosti kredita sa sadašnjih 3,5 dolara po toni ugljen-dioksida, dok će, poređenja radi, prihodi od nafte i gasa porasti za oko 10 odsto. Stvar se okreće tako da postaje mnogo unosnije oslobađati se nafte nego je proizvoditi. Praktično to izgleda ovako: firma će, recimo, očistiti metan iz otpada pilećeg mesa, a zauzvrat će pored plaćenog posla dobiti i kredite koje će recimo prodati vlasniku termoelektrane.

Na osnovu ovih mogućnosti 65 velikih američkih korporacija sa imovinom vrednom četiri hiljade milijardi dolara pokrenulo je inicijativu pod nazivom „Investitorska mreža za klimatske rizike“. Jedan od pokretača ove inicijative, Fred Buenostro ukazuje „da bi se iskoristila američka oštroumnost i biznis doveo na vodeće pozicije u budućnosti koju će karakterisati niske emisije ugljenika, neophodni su nam propisi koji će omogućiti plasiranje kapitala i podstaći inovacije“. Uočljivo je, međutim, da Mreža ne pominje Protokol iz Kjota, koji Amerika ne želi da potpiše. To ukazuje da, mada zvuči čudno, dva suprotna pristupa – spaljivanje fosilnih goriva i smanjenje emisije ugljenika – mogu u poslovnom svetu teći uporedo i dopunjavati jedan drugog. Čak i ako se bude povećavalo oslobađanje ugljenika, povećavaće se i mogućnost posla na smanjivanju njegovih posledica. Ova komplementarnost ne bi bila ništa novo, jer je već uočena u odnosu industrijske ishrane i farmaceutske industrije, koje se dopunjuju i podstiču – više brze hrane, više bolesti, više lekova.

Ovakav razvoj događaja podržava i Svetska banka koja na osnovu ideologije zagrevanja već podstiče razvoj useva otpornih na sušu. Voren Evans iz Svetske banke upozorava: „Kao institucija koja se bavi razvojem moramo da se usredsredimo na činjenicu da će milioni ljudi biti žrtve klimatskih promena“. A šta ako umesto suše krenu poplave na koje promenjeni usevi ne mogu da odgovore? Da li će „milioni ljudi“ stradati zbog promena klime ili pogrešnih procena?

Šta vredi što je ova zima bila ledena, forumi i paneli će u svojim zagrejanim kabinetima i dalje pričati o globalnom zagrevanju. Kada je prošle godine, da bi ironija bila veća, Međuvladin panel za klimatske promene objavio svoj najnoviji izveštaj o globalnom zagrevanju, istočnom obalom Amerike je besnela nezapamćena snežna oluja koja je potrajala dva meseca. Njima ta protivrečnost uopšte nije smetala i oni bi svoju priču nastavili i ako bi se kojim slučajem pingvini naselili na obalama Sredozemlja. Oni – političari, ne pingvini – ubeđeni su u teoriju zagrevanja jednako kao što su pre samo tri decenije zagovarali da se neumitno krećemo ka ledenom dobu. Onda su nam stavljali u izgled nuklearnu ili prirodnu zimu, a sada dobijaju Nobelove nagrade za borbu protiv globalnog zagrevanja (!?). Teško je zaista odupreti se ovoj lavini koja se samouvereno poziva na „većinu“ koja misli isto kao oni. Nije lako u tim okolnostima sačuvati zdrav razum i kritički duh i istinama autoriteta protivstaviti autoritet istine da još u najmanju ruku nije izvesno da naša planeta nema dovoljan kapacitet hlađenja.

Prvi veliki politički glas protiv ovog globalnog podgrejavanja u avgustu 2007. godine digla su četiri člana australijskog parlamenta. Oni su prekinuli globalnu unisonost ukazujući da su „klimatske promene prirodna pojava koja nas uvek prati i uvek će nas pratiti“. Očito je da su bili obavešteni o Milutinu Milankoviću i njegovoj klimatologiji (ipak Stefani i Marina Milanković žive u Australiji), koji je još 1913. tačno računao klimatske uslove na planetama Sunčevog sistema. To se vidi u njihovom stavu „da je promena klime opažena i na drugim planetama i njihovim pratiocima – na Marsu, Jupiteru, Tritonu, Plutonu, Neptunu i drugim…“ Ove tvrdnje su izneli u izveštaju koji su potpisali kao članovi Australijskog nacionalnog komiteta za nauku i kao članovi grupe od jedanaest poslanika koja je trebalo da proceni spremnost Australije da se suoči sa izazovom globalnog zagrevanja. Povod je bila sve snažnije prisutna ideja da se zagrevanje uspori „hvatanjem“ i podzemnim odlaganjem ugljen-dioksida da bi se tako sprečila njegova emisija u atmosferu. Većina poslanika iz ove grupe je stavila potpis na izveštaj koji zaključuje da postoje jasni dokazi da čovekovo delovanje ima poguban uticaj na klimu. Međutim, ova četvorka je imala dovoljno hrabrosti da se odupre jednoumlju i da potom objavi zaseban izveštaj u kome navodi da negativan uticaj čoveka „tek treba da se dokaže“. „Promena klimata prirodno je“, kažu oni, „svojstvo planeta sa gasovitim omotačem. Otuda uvek možemo da očekujemo da će se polovina planete zagrevati. To nema ničega zajedničkog sa ljudskim aktivnostima“. U Evropi, koja oduševljeno poziva na krstaški rat sa klimom, a istovremeno prodaje zastarele tehnologije drugim kontinentima, ovakvih savesnih javnih radnika kao u Australiji očito nema, ili ako ih ima ne daje im se glas, već se različitim prigodnim okupljanjima i izjavama stvara uverenje da je sve jasno, da je veštačka klima moćnija od prirodne, da su posledice rada erkondišna pretežnije od dejstva prirode. Tu naravno nije teško prepoznati novo pakovanje stare nadobudne ideologije o svemoći čoveka koja je toliko zaluđivala naše pretke. Razlika je samo u tome što je ta iluzorna svemoć danas dobila zloslutni negativni predznak.

 

Autor teksta: Prof. dr Aleksandar Petrović

Izvor: politika.rs