MILAN NEDELJKOVIĆ – 155 godina od rođenja (1857-2012)

Priredio: Milan S. Kosović, praunuk Milana Nedeljkovića

MILAN NEDELJKOVIĆ, osnivač moderne srpske astronomije i meteorologije, rođen je 09. septembra 1857. godine, a preminuo je 21. februara 1950. godine.

Rodio se u Beogradu, u Ulici Kraljice Natalije, tada Abadžijskoj ulici, kao prvo od osmoro dece (Milan, Đorđe, Nikola, Emilijan, Vojislav, Ljubomir, Kosara i Spasenija) imućnog abadžije Gligorija Nedeljkovića i majke Aleksandre. Prvu mušku gimnaziju završio je kao učenik generacije. Na Velikoj školi, na Prirodno-matematičkom odseku, diplomirao je sa odličnim uspehom i nagradom za rad iz fizike. Odmah je primljen za pripravnika predavača za fiziku i matematiku na Velikoj školi. Međutim, na predlog Josifa Pančića dobija stipendiju za nastavak školovanja u Parizu na Sorboni (istaknuti studenti ovog univerziteta su: Duns Skot, Marija Kiri, Pjer Kiri, Žak Derida, Andre Breton, Simon de Bovoar, Marina Cvetajeva, Anri Poenkare, Irena Žolio-Kiri, Aleksandar Aljehin i Žan Mišel Atlan. Ovde su studirali ili odbranili svoje doktorate i Mihailo Petrović Alas, Milan Nedeljković, Vlasta Petković, Oskar Davičo, Stanislav Vinaver, Filip Hristić, Ranko Radović, Jovan Ristić, Vojislav Veljković i Koča Popović). Upisuje se na matematiku, a na Koležu de Frans vanredno studira fiziku. Na oba fakulteta redovno daje ispite, i učestvuje u boemskom životu Pariza, sledeći svog prijatelja, slikara Vlaha Bukovca (Cavtat, 4. jul 1855 – Prag, 23. april 1922.), koji je u Parizu uradio portret Milana Nedeljkovića. Portret se nalazi u vlasništvu potomaka Milana Nedeljkovića, a postojala je i slika „Pobeda“ (o kojoj nema podataka). Milan Nedeljković se družio sa našim najistaknutijim umetnicima, o čemu svedoči i pismo Stevana Stojanovića Mokranjca (Negotin, 9. januar 1856 – Skoplje, 28. septembar 1914.), koji je po završetku gimnazije, ponet idejama Svetozara Markovića, pripadao struji, kako sam kaže, „koja je tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost, pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu“.  Zato se upisao na Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. U to vreme postaje i član, pevač, Beogradskog pevačkog društva.

Kao izuzetno muzikalan, a po preporukama Društva, napušta studije i dobija stipendiju i 1879. odlazi na Konzervatorijum u Minhen, gde studira harmoniju i kompoziciju. Predosećajući da će mu zameriti što se posvetio muzici, prestao je da veruje u racionalistička i materijalistička tumačenja S. Markovića, pa iste godine, u pismu svom prijatelju Milanu Nedeljkoviću, nekadašnjem članu Beogradskog pevačkog društva, a tada studentu astronomije u Parizu, izlaže i brani svoj stav o potrebi i ulozi umetnosti u životnoj stvarnosti srpskog naroda:

„Jamačno si čuo da sam ja ovde došao o trošku Pevačkog društva, da se usavršim u muzici, te da tom strukom pripomognem koliko-toliko napretku našeg naroda, razvijajući mu ukus za lepo i uzvišeno, za sklad i harmoniju. Ja sam uveren da si ti jedan od onog, na žalost, malenog kola, koje misli na budućnost našeg naroda i verujem u nju, i uveren sam da napredak ne shvataš kao olako, jednostrano, te po tome, da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim, odao baš na tu struku. Mnogi od mojih školskih, a i inače drugova, prebacivaće mi što sam izabrao veštinu za svoju studiju, i što nisam uzeo kakvu, po njihovom, „realniju“ struku. Jadnici, realnost im se tako lepi za usta, a ne shvataju je! Ne znaju kako je pojam realnosti veoma rastegljiv, kako se ne da lako ukalupiti, ne znaju da su potrebe čovekove veoma rastegljive, veoma raznostruke, a realnosti je merilo čovek, ne znaju da se ona meri ne samo po namirivanju naših takozvanih „prvih“ potreba, već i po nečem drugom, po nečem, što je još uzvišenije: po namirivanju duhovnih potreba naših. Što se mene tiče, ja sam tvrdo ubeđen da je svakom narodu, ako hoće da je narod, nužno da se razvija ne samo u jednom pravcu (kao što je naša literatura u poslednje doba bila zabasala), već i raznostruko u svim granama nauke i u svim granama umetnosti“.

Kada je Nedeljković bio na trećoj godini studija, u Parizu se otvara prva Astronomska škola. Upis je dozvoljen samo Francuzima. Nedeljković uporno šalje molbe i predstavke nadležnim ministrima u Beogradu, silno zainteresovan da i tu postane student. Srpska vlada konačno je naložila svom poslaniku u Parizu da pokuša da urgira kod direktora Pariske opservatorije, admirala Mušeza, da njen stipendista Milan Nedeljković, iako stranac, bude primljen u Astronomsku školu. Diplomatska akcija urodila je plodom i on postaje polaznik i treće visoke škole. Nakon izvesnog vremena, Astronomska škola je sa dve produžena na tri godine. Ali ovoga puta uloge su promenjene. Sada admiral Mušez odlazi kod srpskog kraljevskog poslanika u Parizu da isposluje produženje stipendije za jednog od svojih najboljih studenata – Milana Nedeljkovića. Nedeljković istovremeno pohađa i kurseve u Međunarodnom birou za mere i tegove, u Muzeju istorije i prirode, te u Gotjeovom ateljeu.

                                              Milan Nedeljković (1857-1950)

Posle pet godina studija u Parizu, vraća se 1884. godine u Beograd sa diplomama, iz čak šest naučnih oblasti: matematike, fizike, astronomije, meteorologije, precizne mehanike i seizmologije. Na Velikoj školi ga postavljaju za profesora astronomije i meteorologije. Iz tog vremena potiče i njegova inicijativa da Srbija dobije Astronomsku opservatoriju i odmah moli Vladu Kraljevine Srbije da mu omogući izgradnju Opservatorije, koja bi bila i centralna meteorološka stanica. Posetio je i nekoliko velikih evropskih opservatorija i upoznao se sa njihovom organizacijom rada i njihovim instrumentima. No, tada je mobilisan za rat protiv Bugarske. U proleće 1886. godine vraća se iz rata. Iste godine u jesen, kako piše njegov biograf Ljerka Opra, „Milan Nedeljković oženio se Tomanijom Radaković (ćerkom Luke i Ane), što je bilo od presudnog značaja za njegov život i za razvoj meteorologije i astronomije u Srbiji“. Tomanija Radaković, dama s ruskog carskog dvora, lepa, obrazovana i bogata, imala je dovoljno novca i ljubavi da u stvarnosti pretače snove Milana Nedeljkovića. Završila je Višu žensku školu u Petrogradu i govorila nemački, ruski i francuski jezik. Tomanija je iz škole prešla na ruski dvor Romanovih, izabrana je za dvorsku damu. Svojim novcem i ličnim angažovanjem, pomogla je da se u Beogradu osnuje Opservatorija. Prvi osmatrači u Opservatoriji bili su Tomanija i Milan. Kasnije, pridružuju im se dva Milanova mlađa brata – Emilijan i Vojislav, pa prijatelj Jelenko Mihailović, profesor fizike u Prvoj muškoj gimnaziji, koji postaje nezvanični Nedeljkovićev asistent. Svi su plaćeni iz Nedeljkovićevog džepa. Nedeljkovićeva ideja je krunisana uspehom 1887. godine, kada je ministar za prosvetu Kraljevine Srbije doneo dekret o osnivanju Astronomske i meteorološke opservatorije kao jedinstvene ustanove. Za prvog upravnika Opservatorije postavljen je Milan Nedeljković.

Tomanija Nedeljković (1866-1959)

U to vreme budžet Opservatorije je bio toliko skroman da je neke njene potrebe finansirao sam Nedeljković. Do prvih instrumenata Opservatorija dolazi 1903. godine pozajmicom iz inostranstva, a na osnovu ličnih veza Nedeljkovića. Tada počinju prva seizmološka i zemnomagnetska merenja i istraživanja, zbog čega su podignuti i posebni paviljoni. Sledeći korak je borba za izgradnju Opservatorije koja je namenski sazidana po Nedeljkovićevim instrukcijama i svetskim standardima, na mestu gde se danas nalazi jedna od organizacionih jedinica RHMZ-a Srbije i Dečja klinika u Tiršovoj ulici. Građena je skoro na dva hektara placa  na Vračarskom bregu, gde Nedeljković odmah sadi različito bilje i drveće za svoja agrometeorološka merenja. Opservatorija je u prizemlju imala stan za upravnika, u koji se 1891. godine useljavaju Tomanija i Milan sa svoje troje dece –  Vukosavom, Vidosavom i Aleksandrom. Te godine on postaje i rektor Velike škole. Neredovne i nedovoljne isplate za rad i opremanje Opservatorije su dopunjavane privatnim sredstvima Milana Nedeljkovića i supruge Tomanije.

                                                Milan sa sestrom Kosarom

Beogradom je 1891. godine harala difterija. U oktobru 1891. od difterije umire njegova kći Vidosava (13. XII 1888.  + 19. X 1891.), a u decembru 1892. i Vukosava (25. VIII 1887. + 19. XII 1892). Nesreća je slomila Nedeljkovića. Posle smrti druge devojčice lečio se u inostranstvu. Bio mu je zabranjen svaki intelektualni napor. Krajem 1894. godine se vratio na posao i počeo intenzivno da radi. Od 1. januara 1895. godine počela su „svečasovna merenja“, koja nisu prekinuta do Prvog svetskog rata. Ovako se radilo samo u najvećim francuskim opservatorijama (Park Sent Mor).

Milan i Tomanija se nikada nisu razdvajali. Mnogo putuju po Srbiji, gde osnivaju mesne meteorološke stanice. Beogradska opservatorija ravna je najboljima na svetu. U njoj se, kao i u Pariskoj opservatoriji, merenja vrše svakog sata, danonoćno. Dobrovoljni osmatrači su i desetak beogradskih učenika koji tu besplatno stanuju, za njihovu ishranu stara se Tomanija, a Milan je iznenada, 1899. godine, penzionisan i udaljen iz Opservatorije. Kako je negde zapisao – verovatno zato što se nekome svidela za stanovanje prelepa bašta i vila, to jest zgrada Opservatorije sa pokretnim krovom na vrhu, koji se može potpuno otvoriti ka nebu. Srpska vlada koja je Nedeljkovića penzionisala, pala je za godinu dana i porodica Nedeljković se vratila u Opservatoriju.

                                     Milan i Tomanija u društvu prijatelja

Godine 1902. u Srbiji je radilo 240 mesnih meteoroloških stanica, koje su Nedeljkovići osnovali. Opservatorija je izdavala ugledni međunarodni bilten, a u „Srpskim novinama“ počinju da izlaze redovne dnevne prognoze vremena. Taj razvoj je grubo prekinut izbijanjem Velikog rata, koji će kasnije dobiti naziv – Prvi svetski. Usledili su poznati događaji koji su mnoge, pa i Nedeljkovića, odveli preko Albanije na Krf (1915). Tomanija, Milan i sin Aleksandar prešli su sa vojskom Albaniju i na kraju rata dobili Albanske spomenice.

Kada se nakon četiri godine vratio u Beograd, bilo je to februara 1919, Nedeljković je zatekao opljačkanu Opservatoriju. U povlačenju austrijska vojska je odnela i uništila ono što je mogla. Teška vremena rata zamenila su teška vremena nemaštine. Zemlja je bila opustošena, stanovništvo desetkovano, a privreda kao i svaka privreda u razrušenoj zemlji. Posle rata od Vlade Srba, Hrvata i Slovenaca, dobija zadatak da obnovi Opservatoriju. U takvoj situaciji sa velikim ambicijama kreće u obnovu Opservatorije.

Nemoguće je opisati sve napore i svu diplomatsku umešnost koju je Nedeljković ispoljio u nameri da opremi Opservatoriju. Obraćao se ministarstvima i direkcijama, pisao pisma. Nailazio je na nerazumevanje i odbijanje, ostajao bez odgovora. Ali, konačno – uspeo je. Zemlja na oporavku novac za astronomiju nije imala, ali je rešenje našao u isplati opreme na račun ratne odštete, za šta je dobio odgovarajuće dozvole od Vlade Srbije i 1922. godine sa podužim spiskom instrumenata odlazi nekoliko puta u Nemačku i Francusku, ponekad i o sopstvenom trošku, da ugovori kupovinu.

                                           Milan, Tomanija i sin Aleksandar

Bezbroj je peripetija koje su pratile tu nabavku. Neke su bile i osujećene, ali konačan rezultat svih tih urgencija, pisanja molbi i putovanja bio je dopremanje Velikog Cajsovog refraktora, ali i desetak drugih skupocenih instrumenata. Iz tog poratnog perioda potiče još jedna inicijativa Milana Nedeljkovića, a to je da se razdvoje Astronomska i Meteorološka  opservatorija. Do tog odvajanja je i došlo, ali tek pošto je Nedeljković penzionisan 1924. godine, u svojoj 67-oj godini života. U novoj zgradi na Zvezdari trebalo je da se montira nova astronomska oprema. Za nabavku instrumenata, od ratnih reparacija, dobio je tri miliona nemačkih zlatnih maraka. Tragajući sa Tomanijom po inostranstvu za opremom, nije mogao da odoli, pa dodaje i svojih privatnih milion i po zlatnih maraka i u Beograd šalje teleskop koji je tada po moći četvrti na svetu. Retki upućeni zato i danas Oservatoriju na Zvezdari smatraju zadužbinom Tomanije i Milana Nedeljkovića. Tomanija se bavila osmatranjem, odlazila na dvor Obrenovića i verovatno bila prva žena menadžer u Srbiji. Ali,  oprema još nije sasvim stigla u Beograd, a Milan Nedeljković je dobio rešenje o penzionisanju.

(MI, ALEKSANDAR I po milosti Božjoj i volji narodnoj, Kralj Srba Hrvata i Slovenaca, na predlog našeg Ministra Prosvete rešili smo i rešavamo: da se SIMA LOZANIĆ, MILAN JOVANOVIĆ-BATUT, SVETOZAR ZORIĆ, redovni profesori, i MILAN NEDELjKOVIĆ, vanredni profesori Univerziteta u Beogradu; Dr. DRAGUTIN ČUPOVIĆ, Dr. JOSIP ŠILOVIĆ, Dr. AUGUST MUSIĆ, Dr. GAVRA MANOJLOVIĆ, Dr.DRAGUTIN GORJANOVIĆ-KRAMBERGER, Dr. JULIJE DOMAC, Dr. JOSIF BRUNŠMID i Dr. TEODOR VINKERHAUZER, redovni profesori Sveučilišta u Zagrebu i Dr. NIKOLA BUBNOV, redovni profesor Univerziteta u Ljubljani… stave u stanje pokoja s pravom na penziju, koja im pripada prema godinama službe… 30. januara 1924. godine u Beogradu, Ministar Prosvete M.Trifunović s.r…. ). Po zakonu, nije imao dovoljan broj godina za penziju. Otišao je još u audijenciju kod predsednika Ljubomira Davidovića i ponudio da bar raspakuje i montira komplikovane uređaje. Odgovor koji je dobio najviše je ličio na narodnu poslovicu „Putuj igumane, a za manastir ne brini“. Rezignirano je rekao prijateljima da vidi da su bili u pravu oni koji su ga savetovali da se posveti matematici i fizici, a ne astronomiji i meteorologiji. Njegovi naslednici u Opservatoriji na Zvezdari su kasnije privatno dolazili kod njega i tražili pomoć za montažu uređaja, ali ipak neki uređaji, zbog neznanja, nikada nisu montirani.  Preselio se u skromnu vilu na Dedinju, gajio je ruže i voće, sa Tomanijom svake jeseni odlazio u Karlove Vari, a zime je provodio u Nici. Kažu da do kraja života više nikada nije zavirio ni u jednu opservatoriju u svetu. U svojoj bašti na Dedinju izgradio je mali paviljon u čijem prizemlju je živeo njegov baštovan, a na spratu je bila kula za posmatranje zvezda. U njoj je vreme provodio sa Tomanijom, ili s nekom od svoje tri unuke – Radmilom (Georgijević), Ivanom (Đajić) i Danicom (Kosović). U osnovi po njegovim planovima, 1967. godine u Jugoslaviji je organizovana služba odbrane od gradonosnih oblaka. Tomanija je dočekala četvoro praunučadi (Bojanu Đajić i Nenada Đajića, i Sašu i Milana S. Kosovića), i umrla je 12. avgusta 1959. godine.

                                               Aleksandar i Milan Nedeljković

Nedeljković je 1902. godine počeo da publikuje bilten sa meteorološkim podacima, na francuskom jeziku, što je i razmenjivao sa drugim ustanovama u svetu. Julius Han, profesor Bečkog univerziteta i prvi klimatolog bio mu je zahvalan na biltenu. Direktor Meteorološke opservatorije u Parizu, Muro napisao je da je bilten „vrlo dobro urađen i jedan je od najdetaljnijih i najpotpunijih od sviju koji postoje“. Maskart, direktor Centralnog meteorološkog instituta Francuske, pisao je o biltenu u stručnim časopisima i o njemu izvestio Akademiju nauka. Profesor Trabert iz Insbruka napisao je da je Nedeljkoviću pošlo za rukom da pokrene publikaciju koja se samo poželeti mogla. Direktor Meteorološkog instututa i Opservatorije u Pešti, Tege Mikloš de Konkoli bio je zadivljen radom Beogradske opservatorije. Nedeljković je u Beogradu 1895. godine uveo časovna osmatranja. Uspeo je da napravi značajno delo. Srbija ima meteorološku mrežu stanica koja ne ustupa ni u čemu od velikih država Evrope“, napisao je Konkoli. Divio mu se i izdavač, profesor Klevelend Abe, šef Meteorološkog instituta SAD. On, u prikazu Meteorologija u Srbiji, ističe da Nedeljković održava meteorologiju u Srbiji od 1887. i podatke publikuje „kao što to moderna klimatologija traži: sve mesečne podatke o atmosferi, ne samo pritiska, vlažnosti, vetra i padavina, već i podatke heliografske i aktinometrijske, a specijalno temperature površine zemljišta u raznim dubinama od 0,01 m. Ovo je najvažnija serija temperatura površine zemljišta, što je igde do sada preduzeta.“ O biltenu je u Berlinu pisao Kasner, naučni saradnik Pruskog meteorološkog instituta, koji je posetio Beogradsku opservatoriju. Poštovali su ga i drugi: Viktor Konrad, okupacioni upravnik Opservatorije, nije dozvolio da se 1918. godine unište biblioteka i arhiva, i tako je prekršio naredbu koja je glasila da se u Opservatoriji uništi i spali sve što ne može da se prenese u Beč.

Nedeljković je od svoje 16. godine bio opčinjen nebom i zvezdama, verovao je da među njima ima bezbroj planeta na kojima su svetovi slični našem i žarko je želeo da postane astronom. On je postao nezaobilazna ličnost u istoriji srpske astronomije i meteorologije. Otvorio je meteorolozima i astronomima vrata najviše školske ustanove u Srbiji. Njega možemo smatrati prvim srpskim astronomom, a Milutina Milankovića drugim, koji je svojim delom (Kanon osunčavanja) stigao do vrha te nauke.“

 

Priredio: Milan S. Kosović

Izvor: MILAN NEDELJKOVIĆ