U poslednjih nekoliko decenija hipoteza o globalnom zagrevanju i klimatskim promenama sve više je zastupljena u stručnim krugovima putem naučnih radova, a istovremeno se u široj javnosti predstavlja putem elektronskih i štampanih medija. U toj hipotezi se tvrdi da čovek industrijalizacijom i povećanom potrošnjom fosilnih goriva ubrzano i nepovratno menja klimu i na taj način ugrožava celokupan živi svet na Zemlji. Najveća pažnja se posvećuje porastu globalne temperature i ekstremnim meteorološkim (vremenskim) pojavama. U javnosti se malo zna za drugačiju argumentaciju, ali ona polako, uz poteškoće, izbija na svetlo dana, pre svega u naučnim krugovima. U ovom radu nema dovoljno prostora za obimnu argumentaciju i prikaz mnoštva primera koji potvrđuju tezu da se klima ne menja od “juče do sutra”. Prikazani su rezultati analize trendova temperature i padavina, na primeru podataka za Beograd (1887-2020, 1780-2020).

UVOD

Međunarodni panel o klimatskim promenama (IPCC – Intergovernmental Panel on Climate Change) je ustanovio da približan porast prosečne globalne temperature vazduha na Zemlji, počevši od 1900. godine, iznosi oko 0,8 ± 0,1 ^oC i da je uzrokovan uglavnom antropogenim uticajem i povećanjem koncentracije gasova sa efektom staklene bašte. Navode se i drugi činioci, ali najzanimljivije je da se uticaj Sunčeve promenljive aktivnosti zanemaruje i opisuje kao nedovoljno proučen. Uvođenje hipoteze o odlučujućem značaju čovekovog delovanja na vreme i klimu predstavlja jednu vrstu antropocentrizma i ide tako daleko da se predlaže da se poslednjih pola veka u razvoju planete nazove Antropocen. Postoje institucije koje opreznije razmatraju ovu tematiku, pa tako Američka geofizička unija (Bonacci, 2010) ima službeni stav da složenost klimatskog sistema otežava predviđanje nekih detalja klimatskih promena uzrokovanih čovekovom delatnošću. Na drugom polu mišljenja nalaze se nezavisni istraživači koji vrlo jakom argumentacijom tvrde da je uticaj CO₂ precenjen (Bonacci, 2010) i zanemarljiv za porast temperature i da je glavni činilac energija Sunca, od koje zavise meteorološki procesi u atmosferi Zemlje i samim tim i klima, a od činilaca u atmosferi Zemlje najznačajnija je vodena para (sva agregatna stanja vode).

U svakom slučaju, u naučnim krugovima i u javnosti najčešće se čuju mišljenja grupacije koja tvrdi da je čovek uzročnik promene klime svojom emisijom gasova sa efektom staklene bašte, pre svega ugljen-dioksida. Poslednjih decenija je ova hipoteza sve više zastupljena i u državnim politikama, gde se povezuje sa zaštitom prirode i životne sredine. Tema o klimatskim promenama prelazi u mit (Marković i ostali, 2016). Svaka suprotstavljena teorija se kvalifikuje kao pseudonaučna i retko se predstavlja u javnosti (Todorović, Vujović, 2019).

 

METODOLOGIJA

Instrumentalno merenje meteoroloških parametara, pre svega temperature, u svetu postoji poslednjih 200-300 godina, tako da se za proučavanje klime rade rekonstrukcije temperature kao glavnog klimatskog parametra. Što duži niz podataka imamo na raspolaganju – pravilnije ćemo analizirati klimatske trendove i na osnovu toga doneti konkretne i validne zaključke. U Srbiji najduži niz podataka ima Meteorološka opservatorija Beograd (MOB) na Vračaru, od 1887. godine. U nizu nedostaje deo podataka iz ratnih godina Prvog i Drugog svetskog rata. Takođe postoji i niz podataka Vladimira Jakšića sa njegovog imanja na beogradskom Senjaku, u periodu od 1848. do 1900. godine.

Za analizu su uzeti podaci o temperaturi i padavinama MOB za period od 1888. do 2020. godine. Za sve nizove podataka urađeni su trendovi.

 

REZULTATI I KOMENTAR

Srednja godišnja temperatura u Beogradu za analizirani period je 12,1 ^oC. Sa grafika na slici 1 jasno se vidi da postoji porast srednje godišnje temperature, a trend promene iznosi 1,7/100 godina ^oC. Ta vrednost je viša od vrednosti trenda na globalnom nivou koji iznosi 0,8 ± 0,1 ^oC (Bonacci, 2010). Takođe, porast temperature nije linearan, zapaža se da je u periodu 1920-1950. bio porast, a u periodu 1950-1980. blagi pad, a od kraja 1980-ih ponovo porast temperature. Ovakva dinamika promena temperature utvrđena je u većini regiona Evrope i u korelaciji je sa Atlantskom višedecenijskom oscilacijom (AMO). U mnogim regionima sveta postoje različita odstupanja trenda temperature od one globalne osrednjene vrednosti, kako po intenzitetu, tako i po predznaku (pozitivnom ili negativnom). Tako je na Antarktiku tokom poslednjih šest decenija registrovan blagi pad temperature.

 

Za analizu trenda promene temperature u Beogradu treba uzeti činjenicu da je prvih pola stoleća analiziranog perioda Opservatorija bila na periferiji grada, a zatim su se urbanizacijom promenili mikroklimatski uslovi u okolini mernog mesta na Vračaru. Ovakva promena mikroklimatskih uslova i stvaranje “urbanih toplotnih ostrva” (Bonacci, 2010; Vujović i Todorović, 2019) uočeno je kod svih velikih gradova u svetu. Naučna zajednica, podeljena oko tumačenja uticaja čoveka na temperaturu na globalnom nivou, slaže se o uticaju čoveka na mikro-planu. Iznos temperature koja je posledica mikroklimatskog uticaja zahteva analizu mnoštva činilaca, uz stalne aproksimacije. Procene za milionske gradove se kreću najčešće od 0,5 do 1,0 ^oC, središta gradova su za toliko toplija od periferije. Za područje Beograda utvrđeno je da ta razlika nije ista svake godine i da zavisi od tipova vremena i kreće se od 0,46 do 0,88 ^oC (Vujović i Todorović, 2019). U odnosu na centar Beograda, dalja periferija grada ima niže temperature za 2-3 ^oC (Unkašević, 1994). Dakle, porast srednje godišnje temperature u Beogradu može da se podeli na dva približno jednaka dela, jedan je posledica porasta u skladu sa porastom na globalnom nivou (0,8/100 godina ^oC) i drugi (0,9/100 godina ^oC), koji je posledica urbanizacije i promene na mikroklimatskom nivou (gradsko toplotno ostrvo).

Kada bi se trend promene temperature određivao za neki kraći period, trendovi bi imali znatno veće vrednosti, bilo pozitivne ili negativne. Na primer, za niz 1970-2020. trend bi bio 4-5 ^oC/100 godina, što je malo verovatno, a to je vrednost koja se spominje u projekcijama IPCC-a. Međutim, ako niz podataka 1888-2020. produžimo (rekonstrukcija korelacijom) nizom podataka sa mernog mesta Senjak (1848-1900), dobija se trend porasta od 0,8 ^oC/100 godina (Todorović i Bilak, 2014). Zanimljivo je da taj niz sa Senjaka ima trend pada -1,8 ^oC/100 godina. Ako oba niza produžimo rekonstrukcijom koristeći niz podataka za Budimpeštu od 1780. godine (koeficijent korelacije Beograd-Budimpešta je 0,94), dobija se trend porasta od 0,36 ^oC/100 godina. Dakle, kraće epizode porasta ili pada temperature u trajanju od nekoliko decenija nisu pouzdan pokazatelj bilo kakve promene. Suprotno tome, rekonstrukcije temperature za nekoliko hiljada godina unazad potvrđuju da suštinskih promena u trendu temperatura nije bilo i da se vrednosti trendova kreću u granicama koje su zabeležene u poslednjih 150-250 godina.

Vrednosti trendova temperature jesu pokazatelj promene, ali za ocenu povezanosti dva parametra (korelacija), u ovom slučaju protoka vremena i temperature, najbitniji je koeficijent determinacije (R²). Tumačenje trendova promena nema smisla ako su koeficijenti determinacije mali i ako nisu statistički značajni. Za navedene nizove temperature, R² je mali i veza je slaba, u slučaju niza 1888-2020. je umeren (R² =0,4277, slika 1), što znači da godine i temperature imaju 42,77 % zajedničkih vrednosti.

Na osnovu projekcija IPCC-a, temperature u Srbiji bi trebalo da imaju vrednosti karakteristične za sredozemnu klimu. Iako su u poslednje tri decenije u Beogradu zabeležene ekstremno visoke letnje temperature (rekordna vrednost 43,6 ^oC, 24.07.2007.), merni podaci pokazuju da ih je bilo i pre stotinak godina. Trend porasta vrednosti najviših godišnjih temperatura je vrlo mali (0,4 ^oC/100 godina), koeficijent determinacije takođe (R² =0,0044, slika 2) i nema smisla da se trend promene tumači.

Drugi važan parametar koji karakteriše klimu su padavine. Rezultati analize padavina za Beograd pokazuju da nema statistički značajne promene u količini padavina na godišnjem i sezonskom nivou, R² je mali u svim slučajevima (slike 3, 4, 5, 6 i 7). Takođe, trendovi porasta ekstremnih mesečnih i dnevnih količina padavina i broja dana sa količinom padavina većom od 20 mm ne ukazuju na bilo kakvu značajnu promenu (slike 8, 9 i 10). Iako su 2014. godine zabeležene brojne rekordne vrednosti jednodnevnih i dvodnevnih kiša na području Srbije, analiza celokupnog perioda pokazuje da nema statistički značajnog povećanja ekstremnih padavina.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ZAKLJUČAK

Analiza podataka o temperaturi i padavinama, zabeleženih na Meteorološkoj opservatoriji Beograd u periodu 1888-2020, i produženje niza podataka o temperaturi na period 1780-2020. na osnovu rekonstrukcije, pokazuje da nema značajnih promena tih parametara u poslednjih 100-200 godina. Trendovi pada i porasta koji postoje, predstavljaju periodične oscilacije pojedinih parametara i nisu pokazatelj promene klime. Te promene su posledica prirodnih procesa u atmosferi Zemlje, dok je uticaj čoveka zanemarljiv na globalnom nivou, a njegov uticaj se odražava samo na lokalnom nivou u vidu promene mikroklimatskih uslova, kao što je pojava toplotnih ostrva u velikim gradovima.

Čovekova emisija ugljen-dioksida predstavlja svega 3 % od prirodnog fluksa tog gasa. Povećanje njegove koncentracije u atmosferi je posledica, pre svega, prirodnih procesa. Najveći rezervoar ugljen-dioksida su okeani. Porast temperature okeana ima za posledicu izlazak ugljen-dioksida u atmosferu, i obrnuto. Promena temperature okeana zavisi od energije koja dolazi sa Sunca. Pored toga, ugljen-dioksid je nevidljiv gas, nije štetan, hrana je biljkama, a biljke su čovekova hrana. Najvažnija činjenica je da ugljen-dioksid ima zanemarljiv uticaj na promenu temperature, a glavni gas sa efektom staklene bašte je vodena para. Svi prirodni procesi na Zemlji zavise od energije sa Sunca, a energija koju proizvodi čovek je zanemarljiva u odnosu na nju.

Saznanja o klimi i rasprava o klimatskim promenama izašla su iz okvira nauke. Nije slučajno. To potvrđuje istraživanje politikologa (Đurković, 2013): „U pozadini teorije o globalnom zagrevanju kao posledici antropogenog uticaja nalaze se „nenormativni, skriveni i teško prozirni putevi praktikovanja moći“, a njeno javno medijsko predstavljanje je „instrumentalno ispoljavanje moći“ i njeno nametanje javnosti je sastavni deo ostalih društvenih fenomena koji su „oruđe kontrole, manipulacije, potčinjavanja i redukovanja čitavih civilizacija, nacija i kultura“.

 

Literatura:

• Bonacci O., 2010: Analiza nizova srednjih godišnjih temperatura zraka u Hrvatskoj, GRAĐEVINAR 62 (2010) 9, 781-791.
• Đurković M., Tamni koridori moći: putevi savremene političke teorije, Ukronija, Beograd, 2013.
• IPCC, 2007: Fourth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change, Cambridge University Press, Cambridge and New York
• Marković S. i ostali: Global warming – between the myth and reality, Zbornik radova Konferencija Arčibald Rajs, Beograd 2016. Global Warming TOM II Rajs 2016_304-313. rad
• Podaci MOB, Hidrometeorološki zavod Srbije
• Todorović N., Bilak V., 2014: Rekonstrukcija srednje godišnje temperature u Beogradu za period do početka merenja na MOB (1780-1887), BŠM, sveska 7.
• Todorović N., Vujović D., 2019: Scientific views on climate change in newspaper articles, „Pregled Nacionalnog centra za digitalizaciju“; Преглед НЦД 35 (2019), 1–11.
• Vujović D., Todorović N., 2019: Urban/rural fog differences in the Belgrade area, Serbia, Theor. Appl. Climatol., 131, 889-898 (2018)   (DOI:10.1007/s00704-016-2019-z), M22.
• Unkašević M., Klima Beograda, Naučna knjiga, Beograd, 1994.

 

Autor rada: Nedeljko Todorović, dipl. meteorolog