Uzroci i posledice klimatskih promena

Odličan rad naših geografa, sa Savetovanja pod nazivom Planska i normativna zaštita prostora i životne sredine, održanog na Paliću, 2015. godine.
Rad je objavljen pod nazivom UZROCI I POSLEDICE KLIMATSKIH PROMENA.

Kompletan rad se može pogledati OVDE.

 

U petom izveštaju Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC) konstatovano je „nesumnjivo zagrevanje klimatskog sistema“, ali i da je „veoma verovatno da je čovek glavni uzročnik zagrevanja od sredine 20. veka“. Projekcije promena u klimatskom sistemu, izvedene na osnovu različitih modela i scenarija antropogenih delovanja, ukazuju na porast globalne temperature do kraja 21. veka u intervalima od 1,5 do 4,8°C. Na osnovu ovih projekcija, Radna grupa II, u okviru IPCC-a, ukazuje na rizike sa kojima će se čovečanstvo suočiti u budućnosti, kao i na mogućnosti za prilagođavanje.

Paralelno sa teoretičarima koji u centar globalnog zagrevanja stavljaju čoveka, razvijala se jedna manja i ne tako glasna grupa skeptika, koja poseduje uverljive dokaze da se zapravo radi o prirodnom kolebanju klime. Da li nam preti globalno zagrevanje ili je čovečanstvo na pragu novog ledenog doba?
U ovom radu iznećemo tvrdnje i jednih i drugih o promenama klime, i pokušati da odgonetnemo da li su ove promene koje osećamo u stvari lokalnog karaktera.

ZAKLJUČAK

Da se klima menjala od davnina svedoče brojni prirodni dokazi, poput fosilnih morena i starih cirkova pronađenih na nižim geografskim širinama, ležišta treseta i kamenog uglja, mreže rečnih dolina i presahlih jezerskih basena sa fosilnim rečnim terasama, tamni slojevi gline koji se formiraju na dnu jezera, širi i uži godovi na poprečnom preseku stabla drveta, itd. Osim toga, podaci o vremenu i klimi čuvaju se u starim beleškama, letopisima, ali se mogu utvrditi i na osnovu arheoloških nalaza koji svedoče o uslovima života ljudi u različitim podnebljima.

Profesor dr Dušan Dukić (1923-2013), u univerzitetskom udžbeniku „KLIMATOLOGIJA” iz 1998. godine, daje opis klimatskih promena na području Evrope, počev od srednjeg veka pa nadalje. On piše da je za vreme klimatskog optimuma klima bila topla i vlažna, i da su tada površine na Islandu, koje danas prekrivaju lednici, bile pogodne za zemljoradnju. Normani su uspevali da svojim malim brodovima bezbedno prođu kroz Devisov moreuz i stignu do Grenlanda i primorja Severne Amerike. Zahlađenjem klime, za vreme malog ledenog doba, ponovo su se pojavila ledena polja i bregovi koji su onemogućili plovidbu ka Grenlandu. Lednici su okovali severne krajeve Norveške, gde su ljudi prestali da se bave zemljoradnjom, a surove zime i letnje nepogode postale su vrlo česte. Negde oko 1850. godine ponovo je počelo otopljavanje klime. Došlo je do otapanja površina pod ledom na Severnom ledenom okeanu. Porast temperature morske vode omogućio je migraciju riba i ribara ka severu, a laste se zadržavaju na Farskim ostrvima i na Islandu.

SLIKA 1 – Rekonstrukcija letnje temperature u severnoj Evropi (izvor: http://www.uni-mainz.de/eng/15491.php)

Međutim, u oblastima nižih geografskih širina klima se nije menjala hiljadama godina unazad, o čemu svedoče kipovi uklesani u peščare Sinaja, akvadukti izgrađeni na prostorima Antičke Grčke i nekadašnjeg Rimskog carstva, granica gajenja vinove loze i mogućnosti sazrevanja ploda urmine palme, itd…

Instrumentalna merenja nisu dovoljno duga i koegzistentna da bi se sa sigurnošću moglo reći da je došlo do promene klime. Sve je izvesnije da se radi o klimatskim ciklusima, usled promena Sunčeve aktivnosti, koja utiče, ne samo na intenzitet atmosferske cirkulacije, nego i na njen tip.

Činjenica je da je čovek delovao na lokalnu klimu, naročito stvaranjem „urbanih ostrva toplote”, i zagađenjem vazduha od izduvnih gasova iz automobila, industrijskih postrojenja, individualnih ložišta, itd…

Jednom prilikom čuveni američki političar i sociolog Daniel Patrick Moynihan, dao je izjavu koja bi vrlo lako mogla opisati polemiku o klimatskim promenama: „Svako ima pravo na sopstveno mišljenje, ali ne i na sopstvene činjenice”.